ŽUDNJA FILOZOFIJE

    ALAN BADJU: ŽUDNJA FILOZOFIJE

https://issuu.com/novamisao/docs/medijska_kultura__009-2015_-_badju_

HRIST I MARKS

 

Kada sam sreo Marksa – kaže Freire – ja sam nastavio da srećem Hrista na uglovima ulica srećući ljude. Bog me je vodio do ljudi a ljude me odvedoše do Marksa.

 

Marks i Hrist – likovi promena tako često shvatani kao suprotnosti. Likovi promena objedinjeni verom i istorijom, duštvenim poretkom i voljom za bratskim oslobođenjem. Socijalna kritike i Bogotraženje nisu tako daleko kako bi nam sugerisalo upravo prosvetiteljstvo  koje podmeće znak jednakosti između opravdnaj društvenog poretka i toediceje, koje postavlja i izjednačuje Boga sa poretkom a ne sa slobodom. Ali teokrate tvrde isto, Bog je i za njih Poredak i Moć zasnovana na prisili tako da i jedni i drugi samo utvrđuju postojeće stanje nepromenjljivim - jedni poričući boga a drugi zagovarajući ga. I jedni i drugi ne dobacuju dalje od ideologa i apologeta Sveta takovog kakav jeste.

Mistici i bogotražitelji znaju, kao što je recimo i Berđajev znao, da je vera izbor i najviši čin slobode; i upravo zato što se može i ne verovati, vera je snažni etički čin. Upravo zato nada i ljubav a ne kategorička zapovest.

Izvorni hrišćanski motiv je slobodni i neotuđeni u ljubavi postojeći bogo-čovek. Društveni poredak, kao i istorija, kao bolesno vreme odvojeno od postojanja zapravo je Greh. Napor da se živi hrišćanski jeste napor da se stvari u društvu menjaju i to je činio svaki autentični pokret verujućih ljudi. Praksa ranog hrišćanstva nastalo neposredno posle odlaska Hrista pokazuje da je hrišćanstvo upućeno na zajednicu. Zajednica verujućih ljudi. Zajednica onih čije je carstvo gospodnje.

Kad se razmišlja o promeni i kad se traga za njom ne može se a da se istovremeno ne traga i za preobražajem i promenom zajednice, za promenom prirode odnosa.

Sve je dakle, u vezi. Unutrašnji, spiritualni, emotivni i duhovni pokreti ne mogu biti nezavisni od onog što se obično naziva socijalnim ili društvnim kretanjem prilikama ili stanjima. Bilo bi veoma naivno misliti da je moguća izolacija, i odeljenost. Pitanje prirode ove veze, njene kompleksnosti i modela je naravmo složeno i do sada je bilo previše pojednostavljivano u težnji da se ova celovitost zapravo zameni nekom vrstom monizma, obično metodološkog.

ČEMU SVE OVO

Osnova i temelj, podloga - to je BAZA. Ali postoji jedna široko rasprostranjena zabluda, logička greška (još od F. Bekona je znana, izlazi da  je to kao neminovnost ovog našeg sveta koji se stalno pravi pametan) o kojoj retko razmišljamo. Čini nam se da sve što postoi ima neki temelj samim tim što postoji. Ali to uopšte nije slučaj. Postoje mnoge stvari koje nemaju nikakav temelj. Pa kako, na čemu stoje. Ni na čemu jednostavno protiču tako brzo da im nije potreban oslonac.

I to je zapravo problem ceo Svet, lokalni i globalni mali i veliki, naš i njihov, intiman i javan postao je takva jedna stvar. OBESTEMELJENI, sablasni nepostojećepostojeći produkt.

Da bi se nešto menjalo, bilo koja stvar, i na bilo koji način u bilo kom pravcu potrebno je najpre pronaći NOVU BAZU, novi temelj, neko tlo sa koga se polazi.

OZDRAVLJUJUĆA NEPISMENOST

Krhotine naših tela, iskidani i pocepani vapaji podeljeni između pohlepnih pogleda bezočnih vojnika. Postojimo samo kroz narativ, kroz beskrajni niz reprezenticija i predstavljanja. Prikaz našeg tela koje nam se javlja kao pozajmljeno, tuđe, telo skršeno, telo neznano. Tako ga čitamo, a ništa nam drugo i ne preostaje. Jer samo kroz to čitanje možemo involvirati sebe u svet - uteloviti se.
Kroz bolne narative naša tela vrište gnevno čeznući za uskrsnućem. Jedno drugo čitanje, ne-svetsko čitanje, jedna čudesna, ozdravljujuća nepismenost, potrebna je da Uskrsnemo.

Gatanje iz ožiljaka

„Ako poverujemo Lakanu da se rađamo u jeziku i da smo samo njegov medijum , a ne obrnuto, dakle da je jezik nešto što koristi nas a ne mi njega, onda moramo pretpostaviti da su reči tog jezika, ta formalizovana energija značenja, zapravo ožiljci na našem telu. Neki bacač reči igra nespretno cirkusku pretstavu poput bacača noževa i promašuje.  Ožiljak  je u telo upisano sećanje na ranu. Naš ulazak u svet je povređivanje, a naš opstanak u njemu je pristajanje na bol i neuspešni pokušaj njegovog  zaborava.

Nemogućnost zaborava upisana je u jezik.

Šta da učinimo sa ožiljcima? Da ih skrivamo puderom i blisatvom odećom ili pokazujemo na trgovima proseći za hleb? Očigledno je da ožiljci, skriveni ili ne, ostaju trajno upisani u našu kožu dogod ona postoji. Naše telo bez ožiljaka više ne može. Jedino što nam preostaje je da obraćajući pažnju na njihovu brojnost i oblike počnemo da verujemo da ćemo upravo iz toga pročitati našu budućnost. Gatanje iz ožiljka to je jedina nauka koja će nam u budućnosti doznačiti ono bitno za opstanak.“

Rekao sam jednog popodneva u nekom artističkom kafeu u centru Grada.

Pogledala me je očima uplašenog deteta i zapitala: Ko je Lakan?

Žak! Žak Lakan. Odgovorio sam.

MANIFESTI RAVNICE - Sonata o prekoračenju

http://issuu.com/novamisao/docs/manifesti_ravnice_-__knjiga__-__201

Kada sam pre pet ili šest godina započeo ovaj blog, ambiciozno sam zamišljao da ću ga "puniti" tekstovima koji će, na kraju, stvoriti jednu "moćnu" knjigu. Naravno, nisam ga punio tekstovima. Tek nešto malo, i tek nešto sporadično. Ali knjiga pod naslovom Manifesti ravnice, izašla je iz štampe u izdanju novosadsakog izdavača "Akademska knjiga", bilo je to martu 2014.
Ništa se spektakulrano nije desilo, nekoliko recenzija, nekoliko prijatnih drugarskih čitanja, ni jedna zvanična promocija ili nešto slično.

To me je navelo da se vratim ovom blogu. Da li je to poražavajuće? Sumnjam! Sumnajm da na stvari treba gledati tako. Svaka reč ima bezbroj života u bezbroj dimenzija, mi spoznajemo toliko malo od svega toga jurcajući za onom najpovršnijom od svih dimanzija govora a to je tašto glasanje na trgovima i pozornicama gradskim.
http://www.danas.rs/dodaci/nedelja/knjiga_danas/ravnica_je_tamo_gde_je_misao.54.html?news_id=293320

http://www.knjigolovac.com/contact.aspx
http://www.korisnaknjiga.com/manifesti-ravnice-naslov-46900
http://www.amazon.co.uk/Manifesti-ravnice-Mirko-Sebic/dp/8662630413

Gradovi, želje

Pula, 28.10.2011. (veče)

Tog jutra probudio sam se teško, umoran od jučerašnjeg putovanja i sinoćnje večeri. U sobi sam bio sam. U sobi nekog hotela, na obali nekog mora, verovatno Jadranskog. Niko me nije zvao, bilo je još rano za odlazak na doručak pa sam počeo da čitam knjigu Bila Barouza, „Gradovi, crvene noći“:
„Jednog dana sam ležao go na krevetu. Osećao sam na sebi topao prolećni povetarac i posmatrao senke lišća kako igraju na zidu. Prolazio sam kroz seksualni san kao da recitujem abecedu. Onda sam iznenada ugledao srebrne mrlje pred očima i osetio slabost u grudima – kao da umirem. I onda sam ušao u sebe i u snu svršio!“
Ustao sam, ipak, iz kreveta. Istuširao se. Oprao zube, spremio šta ću da obučem i nastavio da čitam, jer još uvek je bilo rano za doručak:
„Kontrolom seksualne energije dobio sam ključ kontrole tela. Svaka nesigurnost ili nespretnost je posledica nekontrolisane seksualne energije koja nas čini podložnim svakoj vrsti psihičkog i fizičkog napada. I govor sam stavio pod kontrolu. Koristim ga samo kad to želim. Više ne brbljam sebi u uvo bez prestanka, ne ponavljam pesmice i nabrajalice u glavi.“
Sišao sam u salu za doručak. Uobičajena ponuda u uobičajenim satima. Na tanjir sam stavio dosta hrane i seo za jedan od stolova u sali koja je bila gotovo prazna. Nedugo posle toga pojavila se i Ivana, primetila me je i uputila se za moj sto.
- Ja obično ne doručkujem, rekao sam.
- Znala sam da ćeš to reći, odgovorila je i nasmešila se.
Nastavili smo doručak uz lagan razgovor. Vratio sam se u sobu, do odlaska u grad bilo je još vremena, ponovo sam čitao knjigu:
„Na isti način sam pokušao da projektujem sebe u trenutke u kojima mi se činilo da je um oslobođen reči. Pokušavao sam to dok sam šetao šumom ili veslao jezerom. I ponovo sam morao da čekam. Jednog dana, dok sam plovio jezerom i spremao se da bacim mreže, ugledao sam srebrene mrlje i oseti vrtoglavicu. Imao sam osećaj da sam usisan u beskrajan przan prostor u kojem reči ne postoje“
Pošto nas je autobus ostavio na parkiralištu nedaleko od galerije u kojoj je trebalo da govorimo uputili smo se peške ka odredištu. Galerija je bila gotovo prazna, sve je bilo spremno za početak programa. Oklevao sam da uđem a onda sam ugledao nešto što me je nagnalo da poželim da uđem. Ušao sam. Ko zna zašto u tom trenutku setio sam se rečenice iz „Nevidljivih gradova“ Italo Kalvina: „Želje su već sećanja“.
Zapitao sam se ko sam i u kom sam to gradu? O čemu zapravo treba da govorim? Kad nešto ne znaš nikad nisi siguran da li si to zaboravio ili to tek treba da otkriješ. Nikad ne znaš da li je znanje isto što i sećanje.
„...želje se sve odjednom probude i opkole te. Grad ti se učini kao jedna celina u kojoj nijedna želja ne sme da se izgubi i koje si ti deo, i pošto ima sve što ti nemaš, tebi ništa drugo ne preostaje nego da čuvaš tu želju i da se time zadovoljiš.“
Znao sam tada da ne mogu umaći onome što je tog jutra uzelo oblik Grada, uzelo oblik Slika, Osmeha. Znao sam tada da to „nešto“ ne mogu izreći, da se ne mogu setiti kako bi to „nešto“ zvučalo....
Ali znao sam i da to „nešto“, da taj Grad koji je postao sećanje čim je postao želja, neću nikad zaboraviti.

Jednosmerne ulice

Tu ulicu u njemu, njegovom spisateljskom rukom, prokrčila je ona, Letonka, Asja. Ova se ulica zove Ulica Asje Lacis po onoj koja ju je kao inženjer prokrčila u autoru. Letovao je na Kapriju, beše to jun 1924. godine, pregršt papira i citata - završava studiju o poreklu nemačke žalobne igre. Na pitanje zašto bi se neko bavio mrtvim slovima na papiru nema odgovor. Onda, 13. juna , piše Šolemu: ....ovde nema nikog vrednog pažnje. Pažnje je najvrednija letonska boljševikinja iz Rige koja glumi i režira u pozorištu. (....) Jedna od najizvanrednijih žena koje sam upoznao.
Ulica je, naravno jednosmerna - Einbahnstrasse. Kad se jednom uputite u tom pravcu nemoguće je vratiti se istim putem. Nema ponavljanja. Nema povratka.
Ona, širom otvorenih očiju: Moj prvi utisak: sočiva naočara, koja bacaju svetlost kao mali reflektori, gusta, tamna kosa, uzan nos....- paketi su mu ispadali iz ruku. Sve u svemu – solidan intelektaualac, jedan od dobrostojećih.
Solidan intelektualac, dobrostojeći, boljševikinja i jednosmerne ulice.
A kuda bi mogla da vodi ulica prokrčena treptajem jednog junskog, mediteranskog, jutra. Verovatno tamo, na početak knjige, čije će idejno rešenje omota (Sacha Stone) on pokazati Asji u Moskvi dve godine kasnije prilikom iznenadne posete: Književna delotvornost od značaja može jedino poteći iz stroge razmene delenja i pisanja; ona se mora razvijati u lecima, brošurama, revijalnim člancima i plakatima skromnim formama koji bolje odgovaraju njenom uticaju u aktivnim zajednicama nego pretenciozni univerzalni gest knjige.
Pretencioznost, univerzalnost. Kao kad krenete na put sa jednom, jedinom misli, da ste u pravu - vi i niko drugi. Taj gest moći, on pisac, pripisuje knjizi uprkos tome što stasava u kulturi koja je knjigu, ovakvu kakvu je znamo i stvorila. Odreći se svega i krenuti u jednom smeru. Einbahnstrasse.
Delanje i pisanje, mašta i stvarnost ili kako od jednog postaje drugo. Pitanje je - čisto kao duga - zašto pisanje nije istovremeno i delanje, i obrnuto. Zašto produkcija knjiga, industrija reči, menja veru za večeru na svakom ćošku na kom sretne zgodnu priliku. Zašto žig od reči mora postati spomenik moći ili iscuriti u nevidljivo? Odgovaranje na to pitanje započeto je tada, u Kapriju, a završilo se nikad do kraja obelodanjenom rečenicom u Port Bou, u Španiji, 26. septembra 1940. ućutkano prekomernom dozom opijuma. Taj odgovor lebdi negde među hiljadama stranica Projekta pasaži, na mističnim stazama Pariza, Marseja, Berlina, Trsta, Novog Sada, Venecije....
A onda se stvorila Venecijanka. (....).... I zakleo sam se tada da će – ako ikada izađem iz moje imperije, ako se ikada ova jegulja spase Baltika – prva stvar koju ću učiniti biti da doputujem u Veneciju, da iznajmim sobu u prizemlju neke palazzo tako da talasi brodića što prolaze pljuskaju u prozore, da ću napisati nekoliko elegija dok gasim cigarete o vlažan kameni pod, da ću kašljati i piti, a kada ponestane novca, umesto karte za voz kupiti mali „brauning“ i prosvirati sebi metak kroz glavu – kad već ne mogu da umrem u Veneciji prirodnom smrću.
Imaginarna zakletva Josifa Brodskog izrečena decenijama posle Benjaminove dobrovoljne smrti u Porto Bou kao da otključava zagonetku.
Kad već ne mogu da budem delotvoran i da pišem kao da svet menjam ......
Pokazao sam joj (i poklonio) i omot za knjigu, koji je izradio Stone.
Veoma joj se dopao.

Istina i tišina

Da ste pisac, onako istinski priznat, uvažen, obogaćen međunarodnim iskustvom, obasjan mutnim svetlom književnih večeri, dakle, pisac stvaran, kao, recimo, demokratski poredak: da li biste govorili istinu i samo istinu?
A zašto pitaš?
Jedna od najrazornijih „književnih“ pojava XX veka, pisaca bez ravnoteže, pisac koji negira ravnotežu negirajući zemljinu težu, Vilijam Sjuard Barouz II, Bili Li, jednostavno Barouz, izgovoriće: govoriti znači lagati. Paradoks i istina. Ko laže Krićanin ili Krićani. Jezik je prokleta izdajnička sprava, trojanski konj konstruisna da služi neprijatelju. Mrtvo srce na mesarskom papiru. Najveća zabluda ovdašnjeg pisca je to što pišući misli da to piše on. Pišu njega. Napisalo ga je već taman kad je mislio da se izrazio. Nepogrešivo i neminovno, bez opoziva.
Za koga me ti smatraš? Pa valjda znam šta pišem i kome pišem. Potreba da se ne ostane anoniman rađa potrebu da se glasno izgovori ime. Ime to sam ja. Ja, pa to mora biti Istina.
Barouz, nedugo pre nego što će umreti, u dnevničkom zapisu od 2. avgusta 1997. piše: Mi proizvodimo istinu. Ne proizvodi je niko drugi . To što nam institucije podmeću kao istinu, nije ništa drugo do ordinarna laž one moraju da budu licemerno samouverene jer čitav njihov opstanak visi o tankom koncu iskontruisanog Ja.
Evanđeoska sentenca Na početku bejaše reč, kako kaže Barouz u eseju THE ELECTRONIC REVOLUTION, ne znači ništa drugo do: na početku pisanog sveta. Reč je samo jedan od mogućnosti koja pripada vrlo kratkom istorijskom periodu. Govorni jezik blokira mnoge druge mogućnosti. Ne misli se rečima, ne postoji se kroz jezik.
U Karti koja je eksplodirala, romanu iz tzv srednje trilogije, Barouz nas uči da treba da zaustavimo to „poluglasno govorkanje“, neku vrstu skupštinskog zasedanja u našoj glavi koja brblja beskrajno dugo da bi stvorila privid smisla. Uči nas da jastvo raskrinkamo kao puku interiorizovanu instuticuinalnost koja je rezultat mašine za proizvođenje smisla.
Zašto više ne znamo da ćutimo?
Prvi korak da počneš da ćutiš je da shvatiš da je govor, glas, nešto što nije tvoje, nešto što je pozajmljeno, implant, proteza. Proizvod beskrajne kolonizacije koja obrće spoljašnje u unutrašnje. Ono što ti je dozvoljeno shvati kao ono što želiš. Baš jako želiš.
Barouz je umro 2. avgusta 1997. godine, 30. jula je u dnevniku zapisao:
Za mene je nejneoprostiviji greh – Laž, jer ona, kao lažna novčanica, devalvira istinu.
Kako čovek koji gleda i oseća može da bude nešto drugo nego tužan?
Ljubav? Šta je to? Najprirodniji lek protiv bola koji postoji.
Posle svega: Ljubav, Istina i Tišina.

Otac

Pismo ocu napisao je Franc Kafka u novembru 1919. godine u češkom seocetu Šelesen kod Libeka i nikad ga nije poslao onome kome ga je pisao. Maks Brod, kao i uvek pogrešno, određuje taj tekst kao važan pokušaj Francove autobiografije i na taj način otvara vrata navali otužnih i vulgarnih tumačenja Kafkinog dela.
„Pismo ocu, na koje se oslanjaju žalosna psihoanalitička tumačenja, zapravo je portret, fotografija koja je skliznula u jednu sasvim drugačiju mašinu“,
napisaće Delez i Gatari.
Pitanje je u koju Mašinu?
„Stvari se u stvarnosti ne mogu tako slagati jedna za drugom kao dokazi u mom pismu, život je nešto više od igre strpljenja; ali sa korekturom koja može proizići iz ovog mog prigovora, korekturom za čiju realizaciju niti imam snage niti volje, postiglo bi se, po mom mišljenju, ipak nešto što bi se toliko približilo istini da nas obojicu može umiriti i olakšati nam život i smrt.“
Poslednja rečenica Kafkinog pisma jasno ukazuje da je čitava konstrukcija bila jedno preterivanje, uvećanje Edipovog kompleksa do besmisla. Da pismo zapravo ne može biti poslano, jer on nema volje da izvrši korekturu.
Da je poslano ono bi značilo jedan ozbiljan kompleks – objavu rata i pobedu straha. A zapravo: „Pobuna protiv oca je komedija, a ne tragedija“, kako Kafka reče nekoliko godina kasnije u razgovoru sa mladim Janohom.
Pitanje je: kakva komedija?
Ozbiljnosti zapravo nema, ona je hologram straha. Jer prva rečenica pisma kaže:“ ...ti si me jednom nedavno upitao zašto ja tvrdim da osećam strah pred tobom.“ Ne jednostavnim pitanjem: zašto se ja bojim Oca. Posredovanje ovde nije slučajno. Ja nisam u poziciji da pitam – drugi pitaju umesto mene. Pa zašto uopšte Kafka tih zimskih dana piše pismo koje neće poslati, koje je očigledno preterivanje, komedija, kako sam kasnije kaže? Njegov cilj je da nešto postigne tim predimenzioniranjem fotografije (ili foto-robota) oca. „Ta predimenzionirana fotografija oca biće projektovana na geografsku, istorijsku i političku kartu sveta i pokriće ogromno područje“. Tek ovom projekcijom Kafka će moći da utemelji svoj rad, da ga zasnuje i postavi kao neku vrstu kontra-kulturalnog projekta a da izbegne svaku patetiku kolektivnih projekata. Da postane pisac margine, manjine, beline.
Ime Oca ispisano preko svih istorijskih, političkih, etničko religioznih imena, preko Praga, Grada/Zamka, Društva, preko Kulture kao Večnog vraćanja Istom. Preterivanje koje će nam omogućiti da preživimo komedijašeći nad Institucijama čiji je Otac večni izvor i zamena.
Jedna programska komedija kao izvor fikcije i pobune, jer,... „stvari se u stvarnosti ne mogu tako slagati jedna za drugom kao dokazi u mom pismu, život je nešto više od igre strpljenja.“

Maštarije

U knjizi „Stvarna prisutnost“, Džordž Stajner iznosi zanimljivu zamisao o društvu u kome ne bi postojali kritičari, mediji, profesionalni tumači i fabrikanti mišljenja, rečju, posrednici. Postojali bi samo kreatori i oni koji neposredno doživljavaju njihove kreacije. Publika i umetnici. Tada, u toj „republici umetnika i publike“, jedno izvođenje Malerove simfonije ujedno bi bilo i njeno tumačenje i kritika i razrada. Jedno slušanje takve simfonije takođe bi predstavljalo neko drugo tumačenje, drugačiju kritiku. I što je najuzbudljivije, svako novo izvođenje/slušanje predstavljalo bi novo delo. Sloboda bi tada bila dosegnuta kroz čin odgovornog izvođenja/slušanja a ne kroz odsustvo prinude.
„Približavanje Al-Mu tasimu“ bila je prva od čuvenih Borhesovih obmanjivačkih priča: napisana kao kritički prikaz knjige sa punim naslovom, imenom pisca i izdavača (koji je naravno stvaran), kao i uredno navedenim imenima pisaca predgovora i pogovora. Pretvarajući se da je priča već objavljena, Borhes umesto da je izvede u uobičajenom pripovedačkom postupku, nudi nam njen tobožnji kritički prikaz. I opet nam je ispriča. Obmana je uspela i neki su čitaoci Borhesove priče (objavljena je 1936. godine u zbirci „Istorija večnosti“) požurili da naruče kod izdavača pomenutu knjigu.
Borhes, kao i Stajner, govori o tome da iza kritike ne stoji ništa više do varljiva učenost, koja autoritet crpi iz toga što sebe samu imenuje kao kritiku. Podvaliti joj maštariju i igru znači svući je sa trona i reći joj da je svaka priča/umetničko delo istovremneo i kreacija i interpretacija/kritika. Reći da je svako čitanje/doživljavanje ponovo stvaranje.
Zašto to govorimo danas kada je opšte prihvaćena teza da je savremenu kulturu nemoguće sazdati bez pomoći kritičara i interpretacija?
Zato što mislimo da nas je ta teza i dovela do kulture kao unapred promašenog poduhvata, sazdanog na jalovim i varljivim autoritetima.
Šta nam onda preostaje? Preostaje nam da izmislimo ono što nemamo. Ako je potrebno i izdavačke kuće, pisca ovog teksta, umetnike, događaje.....

Čežnja ili institucija?

Postoje, u principu, samo dva načina kako se kroz život prolazi osmišljavajući i gradeći vlastitost, ili staromodno rečeno, gradeći (samo)svest – danas bi se reklo identitet i tako, u istoj rečenici, poreklo da se uopšte nešto gradi jer identite je jednakost. Jednako nikad nije nešto što se gradi već samo ono što se ogleda, dakle, identitet je neizgradivost po sebi on je univerzalna zamena za gradnju i zato toliko drag svakom ko želi da zadrži stvari onakve kakve jesu. Jedan od ta dva načina je istrajavanje na pitanjima (problemima), privrženosti znaku pitanja, ljubav i čežnja koja vas obuzme kad se nađete, kad sebe dovedete u pitanje i tako, iz tog položaja postavljate pitanja; a drugi je privrženost principu, načelu, prvom razlogu, privrženost redu koji navodno mora da vlada kad razum izađe na sunčanje. Ovaj drugi način danas stražari na vratima institucionalnog života onog intelektualca koji se svako veče uspavljuje upravo izvesnostima koje nudi njegova upitanost. Ako već nema Istine i Pravde barem postoje amfiteatri, međunarodne konferencije, stručni radovi, indeksi citiranosti, nadasve važni bodovi i akademska zvanja i lažna pitanja sa još lažnijim odgovorima.
Privrženost pitanjima, kao uostalom i vernost prijateljima, danas u kulturi ne igra nikakvu važnu ulogu, to je neka vrsta neveštog i nespretnog batrganja, hodanje beskrajnim ulicama nepoznatog grada umesto uzimanja taksija. Sasvim pogrešan gest.
U kulturi zapadnog čoveka - od koje je zapravo ostala samo globalna moć - presudnu ulogu igra privrženost institucijama, dakle, volja za izvesnim, i od prve pojmljivim svrhama. Ako biste danas nekog slučajnog prolaznika zamolili da vam objasni šta je za njega najvažnije u kulturološkom smislu i kojem bi od mnogih kulturnih produkta dao prednost nad drugim, on bi vam sasvim izvesno, ukazao na neko “sakralno” mesto njegove vlastite kulturalne inicijacije: školu, pozorište, fakultet, biblioteku, galeriju muzej….. Nije, zapravo, važno na šta bi ukazao nego čime bi to branio: čežnjom ili institucijom.
Uvođenjem u kulturu privrženosti znaku pitanja, čežnje ka upitanosti, kultura bi se mogla radikalizovati, njene granice mogle bi se proširiti do neslućenih razmera, ona bi mogla postati onaj prestupni element koji nosi preokret.
Jedino je pitanje da li je kultura dorasla zadatku uključivanja čežnje u njeno vlastito proizvodno kretanje. Da li bi izdržala postavljanje strasnih pitanja.