Da bi filozofski osvetlio problem pesničke slike, Gaston Bašlar je zaronio u nepregledni okean ljudske imaginacije, započevši tako nacrt jedne fenomenologije mašte. „Pesnik govori na pragu bića. Da bismo odredili biće jedne slike moraćemo, dakle, da osetimo njen odjek“. Jer pesnička slika se pojavljuje direktno „kao proizvod srca, duše, čovekovog bića shvaćenog u njegovoj akteuelnosti“. Prag bića je i sam jedna pesnička slika jedan krajolik duše koja stvara.
Kako razumeti, kako pročitati krajo-lik Ravnice. Kako poštovati jezik tog bljeska. Na prvi pogled on je siromašan, malo oku nudi. Ali šta je sa ostalim čulima? Sluša li se pejzaž, miriše li on, može li se liznuti, zagristi, dotaći ispod vela svitanja? Odnosno, da li je oko povlašteno u procesu nastanka te „slike“ koja je krojo-lik. Ono što Ravnica postavlja kao osnovu vlastitog pejzaža oku oduzima njegovu okcidentalnu povlaštenost.
Krajolik Ravnice iskrsava iznenada bez predhodnih priprema kao sveža i neponovljiva senzacija. Da bi se osetio pejzaž treba biti prisutan, treba prionuti tome u trenutku njegovog rađanja. Ni pre, ni posle. Da bi se prožimalo sa nekim krajolikom treba zaboraviti na prošlost, na istorijsko kulturni kontekst, on naprosto nema nikakv značaj. Ovde se neka senzacija rađa u potpunoj adheziji, priljubljivanju i pretapanju sa nekom izolovanom krajnje pojedinačnom incidentnom afilijacijom. Reč je pre o ekstazi i izlaženju izvan sebe, ulaženju u sliku, nego o nekakvom mirnom zaključku koji dolazi na kraju procesa probiranja. Ekstaza je ovde rezultat neponovljivosti same slike. Krajolik bi dakle, bio nekakav iznenadni reljef, otisak unutrašnjeg, još nedovoljno poznatog, kretanja. Isto tako on bi zapravo bio odjek, pre jedna sonorna slika, talasi nevidlivih vibracija, nego šarenilo sunčevog spektra. Jer pejzaž je direktan proizvod srca, duše i duha usamljenog hodača, pejzaž je drugar moj i brat.
Intimnost sa pejzažom, bliskost koja prevazilazi kulturu i društvo deo je naših najdubljih i iskonskih vibracija, onih koje su zaboravljene i potiskivane, onih kojima se odriče svaka utemeljenost u raciju još od kad je Dekart postavio Cogito u centar izvesnosti postojanja. Upravo zbog toga savremni stanovnik ravnice dok putuje zemljom koju presecaju geometrijske linije vlasništva, čvrste granice pohlepe i sticanja, nema reči ni slike, ni zvuka kojim može da izrazi tu intimnost Bića. On kao zanemelo dete gleda širom otvorenih očiju i ne može ništa zapravo da vidi. Jer da bi video najpre mora da suspenduje dekartovsku perspektivu.
Srećom, uprkos svim nedaćama, do nas su dospeli fragmenti, zapisi te intimnosti. Možda su najupečatljiviji od njih sadržani u korpusu aboridžinskih mitova koji nam otvaraju nova viđenja.
Osnovna slika koja utemeljuje veru Aboridžina je zapravo stanje poznato kao Veliki san. To stanje je uvek i sada, ako bismo rekli da je večno ne bismo tačno odredili ono što jeste, jer Aboridžinska svest nema zapadnjački odnos prema vremenu.Veliki san, doduše, obuhvata početak stvaralačkog vremena kada je duh Predaka hodao zemljom, ali se on nastavlja i danas i zapravo, nikad i ne prestaje. On je prisutan kao neki drugi, suštinski, nivo postojanja.
Zemlja je bila pusta kada su se pojavili Preci stvaraoci. Putovali su zemljom. Oblikovali su zemlju nizom Događaja. Snovima su utabanali put, načinivši Snovostazišta. Oni su takođe stvorili zvezde, elemente, ljude, biljke i životinje. Nakon što su obavili svoj zadatak, neki od njih su potonuli u Zemlju i postali Sveti oblici u prirodi.
Svaki aboridžinski klan očuvao je pesme koje govore o tome kako je nastalo parče zemlje (njihov kraj) na kojoj oni žive i koje se odnose na dela/događaje njihovih Predaka povezanih sa tim područjem. Pesme susednih područja nastavljaju se jedna na drugu, obrazujući tako jednu celovitu Poemu. Više takvih celovitih Poema u nizu gradi mrežu koja se prostire preko čitave Australije. Tumačeći ove pesme, ljudi mogu da prate tragove u prirodi, čak i u njima nepoznatim predelima i tako hodaju vođeni Pesmoputjem. Ajers Rok (Uluru) je sveto mesto za Aboridžine već hiljadama godina. To je tačka u kojoj se mnoge Poeme tj. Pesmoputja ukrštaju.
Svaki deo pejzaža, svaki kamen ili biljka, izvor, polje, brežuljak, sadrže svetu supstancu, odnosno emaniraju kreativnu energiju predaka koji su hodali zemljom. Čovek je delatnik koji mora kroz snove, ritaule i pevanje da garantueje opstanak i kontinuitet ovih kreativnih činova. Razlika ovih verovanja od uobičajenih varijanti totemizma je suštinska ovde je reč o nekoj vrsti aktivističkog anamnezisa. Dakle, odnos nije sveden na obožavanje totemskog pretka, već na saznavnje kroz prisećanje koje iniciraju snovi, rituali i pevanja. Saznavanje, odnosno prisećanje, se odvija kroz intimni odnos prema okolini, koji je kako kolektivni tako i individualni čin, jer svaki pojedinac predstavlja inkarnaciju božanskog Pretka odnosno, otelovljneje njegove kreativne energije. Upravo zato, zbog te intimnosti i opštosti (koje ovde nisu suprotstavljene) Pesmoputje je nešto drugo od pukog mehaničkog rituala.
Do današnjeg dana, rituali igraju važnu ulogu u životu Aboridžina. Takve ceremonije ponekad traju nedeljama, sa noćnim pevanjem i plesom, pričanjem priča, kao i prikazivanjem ukrašenog tela i ceremonijalnih objekata. Da bi se pripremili za svetkovine Pevanja i Puta (Pasmoputje), Aboridžini premazuju tela bojama napravljenim od gline i žute zemlje.
Upotreba tačaka u oslikavanju tela nekada je bila rasprostranjena pojava širom Australije. Postoje slike gde se tačkice jasno vide na telu kao dekoracija i to na nekim od najranijih ljudskih figura, koje su verovatno starije od 20.000 godina. Tačkasti crteži su naslikani da saopšte bitne informacije o Velikom snu. Mnogi crteži predstavljaju priče o određenom predelu. (Mistika crteža upućuje i na odnos Mandale i pejzaža u drevnom japanskom Šugendo kultu).
Hodajući Ravnicom, prizivajući slike sa horizonta pamćenja mi možemo prizvati sećanje na poreklo našeg vlastitog intimnog Bića. Tada se ceo prostor oko nas pojavljuje kao naseobina naših duhovnih predhodnika (kao slika našeg kreativnog porodičnog stabla). Ali kada ovde govorimo o prostoru onda ne govorimo o novovekovnoj predrasudi o prostoru i vremenu kao uslovima opažaja. Mi ne govorimo o matematičkom prostoru konstruktu. Dosta je teško zamisliti prostor bez matematičke određenosti. Čak i kad ništa ne bismo znali o matematici jezik bi nas uvek iznova vraćao na matematičko shvatanje prostora, na „centar“ i „periferiju“, na „granicu“ i „liniju“, na ugao i četvorougao, recino, gradskog trga. Zato se moramo osloboditi jezika matematike. Možda je Pesmoputje način da to postignemo. Ispevavši pesmu aboridžinski Preci u vreme Velikog sna stvaraju lice zemlje i upisuju trag po kojem ćemo mi hodati.
Ali ako prostor nije geometrija i matematika da li je on onda još samo praznina? Praznina ali ne i negativitet. Prazninu može ispuniti imaginacija, mašta pejzaža, upisivanje pre slova i na taj način zemlja će umesto da nas okružuje postati naš rođak, rođak koga smo sami izmislili i stalno ga iznova izmišljamao. Prateći Pesmoputje Aboridžin luta od jedne svete tačke do druge izvodeći rituale koji se nisu menjali hiljadama godina stupajući tako u metafizički dijalog sa pejzažom koji je zapravo oduhovljena tradicija, oduhovljeno sećanje/znanje koje se ritualnim gestama budi i počinje da peva priču. Priču našu, samo našu. Ne moju, ne tvoju, već našu.
Upravo u osnovi svakog anamnezisa, svakog, prisećanja/saznavanja je pisanje (ne Pismo) jer ono otelovljuje ono što je odsutno ali i ono što može biti pre-poznato. Pismo pak već predstavlja Sistem koji propisuje ili kao bi rekao Derida, već je izvršeno izvesno nasilje. Iako se Ravnica neprestano kreće između pisanja i Pisma, između pevanja i pesme, moramo učiniti napor da je oslobodimo nasilnosti sistema. Postoje momenti koji stoje van vremena, prostora i linearnog nizanja u kojima je pevanje i pesma jedno te isto i kojima je pisanje isto što i stvarnje pisma (koji dakle, ukdaju Pismo kao temelj moći). Trenuci Stvaranja. U tim momentima moguće je preispisati Ravnicu, odgovorno održati kreativnu energiju Postojanja.
