Ne jednom sam mogao pročitati da je znamenita knjiga kratkih i jezički vrlo minucioznih eseja Ernsta Bloha, Tragovi neka vrsta „šifrarnika“, tajnog ključa, koji otključava brave i Duha utpije, posle koga se pojavljuje, i znamenitog obimnog troknjižja Princip nada. Zapravo sve teme koje se obrađuju u ove dve knjige motivski su već prisutne u ovim tekstovima i nameće se pretpostavka da su tekstovi Tragova zapravo skice ali i neka vrsta pisane meditacije, tragova koji su otkrivani pre nego što će se pristupiti rekonstrukciji i hodu ka zaokruženju.
Evoluiranje moje ideje ide ka nekoj vrsti velikog javnog čitanja, doduše bezglasnog. Čitanja koje je zapravo pisanje po marginama ne slučajno izabranih tekstova, to je zapravo neka vrsta performansa, dramatizacije, građenja novog lika sa novom publikom, pričanje o „Sokratu mlađem i lepšem“. To je neka vrsta preobražaja koji se odvija kroz medije (različite pristupe i tehnike) bez jedinstva vremena i prostora - fragmentarizovana akcija. To je neka vrsta rituala koja smera da prizove neke odsutne duhove, to je neka vrsta traganja za tragovima, vezama odsutnim, znakovima koji bi trebalo da se izgrade upravo kroz taj performans, dakle, koji nemaju ništa objektivno u sebi i po sebi zapravo i nisu znakovi već samo senke znakova. Naravno, takva igra se mora stalno praviti da je nešto drugo, stalno i iznova uzimati na sebe nove oblike. Predstave tih javnih čitanja izvode se često zamaskirane kao novinski članci, neugledni intervjui beleške po sveskama ili listićima papira, dnevnici sa puta da bi onda negde iskrsli kao delovi nekih zaokruženih medijskih celina, osnaženi vetrom publiciteta koji nema veze sa njihovom pravom prirodm.
Ovim što sam rekao u predhodnom pasusu uspostavio sam neku vrstu novog čitanja i razumevanja onoga što bi za mene moga biti i Blohov projekat u odnosu na današnje moguće njegovo razumevanja i oživljavanje. Zapravo on se nikako drugačije i ne bi mogo „oživeti“, nego da mu se stave navodnici jedne dramatizacije, jedne gotovo filmske adaptacije. Potezi koji se povlače su svakako čitalački jer čitalac uvek uspostavlja polje smisla kad čita delo bez obzira na njegovu odsustnost i na odsutnost mogućnosti da delo ponovo zaživi punim životom u aktuelnoj kulturološkoj situaciji (bez obzira na nemogućnost konačnog iščitavanja). Jedan čitlac je dovoljan da izvede predstavu čitanja. Medijska igra je dovoljna da se izvedena predstava pretvori u javni događaj. Sasvim je jasno da nije reč o nekoj naučnoj, teorijski zasnovanoj tezi koja se bavi pojmom ravnice (ili Blohovom teorijom) kao argumentom u nekoj konkretnoj mreži teorijskih znakova. Naprotiv, ovde se radi o iskakanju iz te mreže, o njenom rasprskavanju i prenošenju u sferu čiste kreativnosti.
Ono što sam gradio i što gradimo u tekstovima koji se objavljuju pod zajdeničkim nazivom MAŠINA/OSTRVO u NM zapravo su osmišljeni kao stilski i koncptualna reizvedba onoga što su „Tragovi“, to je nit koja razvija motive koji će se kasnije naći u većem i složenijem delu koji ima radni naziv MANIFESTI RAVNICA i čiju skicu predstavlja ovaj blog.
