Postoji deset hiljada načina da se pokloni i poljubi zemlja
Rumi (1270.)
Postoji deset hiljada načina da se poklonimo ravnici i oni tihi, ljubavi puni i samozatajni, lutanju skloni, topofiličari to znaju. Ali da li se o tom znanju može govoriti, da li se o njemu može misliti naglas? Neposrednost ljubavi neće biti dovoljna da opravda poklon- intuicija, ta često upotrebljavana reč za sve što nije diskurzivno dokazivo, zazvučaće isprazno. Poraz našeg jezika/kulture očigledan je, to je čudesna disleksija koja nas obuzme uvek kad se srećemo sa ljubavlju i mestom, krajolikom nadahnutim nadom. Prateći tragove i povezujući tačke doćićemo do linija. Ali geometrija ravnice nije euklidovska. Nije apstraktna na način teorema. Grčka geometrija je funkcionisala kao apstraktna mašina, njen zadatak bio je da organizuje društveni prostor: postoji ona geometrija koja meri i premerava i ona uzvišena koja organizuje prostor zajedničkog boravka – polis.
Linije sklopljene u ravan organizacije, to je novovekovna država koja se rađa sa političkim čitanjem geometrije od Hobsa preko Spinoze i Dekarta do Kanta. Moderna kartografija nije samo logistička, već i politička disciplina i nije slučajno da je crtanje karata, sad već groteskno iseckano postmodernom dekonstitucijom, predhodilo i ovim našim ratovima.
Ravnica, nadam se da se to da naslutiti, nije metafora. Ona opstaje kao treći (mali)svet u procepu između neka dva velika sveta. Predpostavljalo se da utemeljenje naše misli mora ležati u jednom od velikih svetova - a taj svet je neki iza svet.
Ali ne, ne postoje nikakvi iza svetovi. Ta varljiva potreba da se, preskačući horizont, dođe do nečeg što će navodno osigurati, utemeljiti, držati, odbraniti... – zapadno mišljenje ne može da sakrije svoje millitarističke izvore. To iz daleka dolaze Stranci, dolaze Drugi, opasni, divlji varvari, nekakvi ne-mi koji stižu sa ne-mesta. Protiv nas stupaju čvrsto, uništiće nas. Moramo se braniti. Logos, Princip (Arhe) i Subjekt trebalo bi da nas zaštite transcendirajući realnost. Iz-meštajući se iz konteksta stvari, zamišljajući nekakvu čistu situaciju. Ovaj higijenski poriv ne znači ništa drugo do blistanje ničega. Očistiti znači odstraniti, isprazniti. Ono što je čisto istovremeno je i prazno. Ono što je ispražnjeno je forma, eidos ili pra-slika.
Logos dakle nije nešto što se vezuje za govor; logika i njena validnost ne mogu biti valjano branjeni analizom jezika, bilo da su jezici veštački ili prirodni. Logos je vezan za formu, za jedan specifičan koncept forme i to je usud metafizike.
Ali Ravnica nam šapuće da taj koncept moramo napustiti. Misao Ravnice ispoljava interesovanje koje nije usmereno na opšte principe, nego na saznavanje onog konkretnog koje se uvek nalazi unutar horizonta nekog toposa. Stvarnost je mnoštvo linija koje određuju mesto; ne radi se o tome da se svet utemelji već da se ucrta na konkretnom mestu, reč je o specifičnoj topo-grafiji. Umesto temelja tragamo za odnosima i potencijalima jednog mesta – našeg mesta. Zato u mišljenju Ravnice nema formalnih modela racionalnosti utemeljavanja. Ono što se tematizuje vezuje se za horizont smisla jednog toposa. Cilj nam nije razlaganje, analiza smisla na pojedinačne elemente, nego stupanje u dodir sa mnoštvom smislova koje podrazumeva jedno mesto.
Hrabro treba iskoračiti ka prevrednovavanju mitskih predstava o povezanosti elemenata bića ka mišljenju učešća delatnika u jednom i neponovljivom mestu. Svet je uvek mesto a delatnik je uvek njegov deo. Ova relacija će se izraziti kroz specifično pismo koje se ne može shvatiti kao sistem pukih arbitrarnih oznaka, već je uvek karakterisano pripadnošću određenom mestu kroz sistem linija, crta i tačaka koje ukazuju na signature vlastitog neponovljivog horizonta.
Crte u svim pravcima. U svim smerovima zarezi, vitice, kuke, naglasci, reklo bi se, na svakoj visini, na svakom nivou; zbunjujući bokori naglasaka.
Ogrebotine, prelomi, počeci, kao da su naglo bili prekinuti.
Bez tela, bez oblika, bez figura, bez obrisa, bez simetrije, bez ikakvog središta, ne podsećajući ni na šta znano. Bez vidljivog pravila uprošćavanja, sjedinajavanja, uopštavanja.
Ni zbijeni, ni pročišćeni, ni ogoljeni.
Svaki kao rasut, tako je u prvi mah.
Zapisao je prve utiske Anri Mišoa kada se sreo sa kineskim pismom, sa pisimenima nekog mekog, eteričnog, nesimetričnog sveta. Zapis nalik žvrljotinama, poput prolaza insekta, poput nepostojanih tragova ptičijih nožica u pesku, vidljivi oblik kineskog jezika, najstarijeg jezika na svetu.
Jedino je kinski jezik, uz možda još arapski, stvoren za umetnost pisanja- u drugim jezicima i kada postoji kaligrafija, ona je samo izraz jednog psihološkog tipa ili, u velikim razdobljima, izraz idealne, često hrišćanske odore. U njoj je strogost, kruti držač, jednolično krut koji stvara redove a ne reči, uniformni steznik plemstva, liturgije, puritanske ozbiljnosti.
Takođe, ne treba zaboraviti da jezik krutosti, uniformnosti, i poujednačenja jeste u celoj Evropi latinski koji je izgubio emotivni živi kontakt sa Govorom i ostaje izgrađen samo na saopštavnju. Tako da krutost kaligrafisanja, njegova oštrina i nepokretost izviru zapravo iz smrti Govora. Manastirski skriptoriji smešteni su duboko iza zidina manastira, poput trezora sa blagom, nek je proklet ko se drzne da ukrade Rukopis.
Jezik ali i sama situacija Govora, koja je kultura, stvara i omogućava, izaziva i nadahnjuje, njegov iscrt koji je prepoznat kao kaligrafija, ali ne i kao krasnopis.
Takva ispis/iscrt predstavlja priliku za povratak stvarima, biću kome je smisao inherentan.
Treba iskoračiti, četkica omogućava korak, papir olakšava prelaz. Mišo kineske znakove poredi sa životinjama zapravo oni su postajanje životinjom, kako bi rekao Delez, nekakav uvek nedovršen proces. Raznolikost kojoj nema kraja i koju po definiciji nije moguće završiti. Obično se misli da su ideogramska pisma slike.To je pogrešna predstava- ona su konceptualni likovi, što je sasvim nešto drugo. Znaci govore aluzivno bez glasa, to je neki gestovni jezik pokazivanja vlastitih tela, izlaganja situacija, grupisanja i stavljanja u određene kontekste. Taj govor, koji je zapravo nem, i zbog toga onemogućava evoluciju ovih pisama u alfabetski karakter koji je fonetski (iako su neke verzije hijeroglifa, recimo demotsko pismo, prilagođene lakšem zapisu bile vrlo linearne one nisu bile ni blizu alfabetskog principa) koliko je bezglasan toliko je više prostoran, lokalizovan na neko konkretno mesto.
U jednom ravnicom nadahnutom nealafabetskom pismu sreću se kontraekluidovska geometrija mesta i ljubav koja mu se klanja,. Kaligrafija Ravnice. Tu estetiku praznine koju nije moguće do kraja diskurzivno izraziti moguće je samo kaligrafski iscrtati pomoću prostornog pisma.
Na tragu razumevanja ove prostornosti znaka bio je i japanski moderni filozof Kitharo Nišida (1870– 1945), koji je u svojim poznim delima, preko teorije pomeranja horizonta, koju naziva „logikom mesta“ (basho no ronri), pokušao da predstavi temu jedne nedualistički shvaćene realnosti. Za Nišidinu topičku filozofiju presudno je to što on opštost shvata kao vezanost za mesto, dok mesto tumači kao jezički neizrazivo (nediskurzivno), odnosno kao „ništa“. Mesto je ono do čega jezik ne može stići, mesto nije ništa pojedinačno, nego je opštost; ali, ono pojedinačno može se misliti samo kao mesto.
Nišida je smatrao da je diskurzivna logika nesposobna da jezički reprezentuje mesto, koje se pokazalo kao ništa, zato je pokušao da utemelji sasvim novi način mišljenja i nazvao ga logikom predikata (jutsugo ronri). Ono što je tu zanimljivo i ima dalekosežne posledice za mišljenje ravnice je to da Nišida logiku predikata nije formulisao kao teoriju jezika, već kao teoriju mesta. Predikat, u svojoj logičkoj funkciji, ne nastaje u odnosu pojedinačnog i opšteg, nego je vezan za svoje značenje, koje mu pripada izvan predikacije i koje sačinjava njegovo jezičko bogatstvo. Taj semantički višak kojim se ne može logički ovladati, možemo shvatiti kao emanaciju mesta u značenje, izvesnu energiju premeštanja i vezivanja. Ona primorava subjekt da se u sudu ne odnosi samo na logičku opštost nego ujedno i na konkretno značenje mesta. Sam subjekt je okarakterisan značenjskim horizontom predikata; utoliko je on, dakle svojom pripadnošću nekom mestu, uvek specifično određen mestom.
Pismo Ravnice mora da nas krepi, ono je vođenje u kome se prepuštamo blagoj ruci mesta koja će nas uvek štiti.
To je kaligrafija Ravnice o čijim zapisima treba meditirati kao što se nekad meditiralo o suštini, načelu, ili o supstanciji.
