HRIST I MARKS

 

Kada sam sreo Marksa – kaže Freire – ja sam nastavio da srećem Hrista na uglovima ulica srećući ljude. Bog me je vodio do ljudi a ljude me odvedoše do Marksa.

 

Marks i Hrist – likovi promena tako često shvatani kao suprotnosti. Likovi promena objedinjeni verom i istorijom, duštvenim poretkom i voljom za bratskim oslobođenjem. Socijalna kritike i Bogotraženje nisu tako daleko kako bi nam sugerisalo upravo prosvetiteljstvo  koje podmeće znak jednakosti između opravdnaj društvenog poretka i toediceje, koje postavlja i izjednačuje Boga sa poretkom a ne sa slobodom. Ali teokrate tvrde isto, Bog je i za njih Poredak i Moć zasnovana na prisili tako da i jedni i drugi samo utvrđuju postojeće stanje nepromenjljivim - jedni poričući boga a drugi zagovarajući ga. I jedni i drugi ne dobacuju dalje od ideologa i apologeta Sveta takovog kakav jeste.

Mistici i bogotražitelji znaju, kao što je recimo i Berđajev znao, da je vera izbor i najviši čin slobode; i upravo zato što se može i ne verovati, vera je snažni etički čin. Upravo zato nada i ljubav a ne kategorička zapovest.

Izvorni hrišćanski motiv je slobodni i neotuđeni u ljubavi postojeći bogo-čovek. Društveni poredak, kao i istorija, kao bolesno vreme odvojeno od postojanja zapravo je Greh. Napor da se živi hrišćanski jeste napor da se stvari u društvu menjaju i to je činio svaki autentični pokret verujućih ljudi. Praksa ranog hrišćanstva nastalo neposredno posle odlaska Hrista pokazuje da je hrišćanstvo upućeno na zajednicu. Zajednica verujućih ljudi. Zajednica onih čije je carstvo gospodnje.

Kad se razmišlja o promeni i kad se traga za njom ne može se a da se istovremeno ne traga i za preobražajem i promenom zajednice, za promenom prirode odnosa.

Sve je dakle, u vezi. Unutrašnji, spiritualni, emotivni i duhovni pokreti ne mogu biti nezavisni od onog što se obično naziva socijalnim ili društvnim kretanjem prilikama ili stanjima. Bilo bi veoma naivno misliti da je moguća izolacija, i odeljenost. Pitanje prirode ove veze, njene kompleksnosti i modela je naravmo složeno i do sada je bilo previše pojednostavljivano u težnji da se ova celovitost zapravo zameni nekom vrstom monizma, obično metodološkog.