Gatanje iz ožiljaka

„Ako poverujemo Lakanu da se rađamo u jeziku i da smo samo njegov medijum , a ne obrnuto, dakle da je jezik nešto što koristi nas a ne mi njega, onda moramo pretpostaviti da su reči tog jezika, ta formalizovana energija značenja, zapravo ožiljci na našem telu. Neki bacač reči igra nespretno cirkusku pretstavu poput bacača noževa i promašuje.  Ožiljak  je u telo upisano sećanje na ranu. Naš ulazak u svet je povređivanje, a naš opstanak u njemu je pristajanje na bol i neuspešni pokušaj njegovog  zaborava.

Nemogućnost zaborava upisana je u jezik.

Šta da učinimo sa ožiljcima? Da ih skrivamo puderom i blisatvom odećom ili pokazujemo na trgovima proseći za hleb? Očigledno je da ožiljci, skriveni ili ne, ostaju trajno upisani u našu kožu dogod ona postoji. Naše telo bez ožiljaka više ne može. Jedino što nam preostaje je da obraćajući pažnju na njihovu brojnost i oblike počnemo da verujemo da ćemo upravo iz toga pročitati našu budućnost. Gatanje iz ožiljka to je jedina nauka koja će nam u budućnosti doznačiti ono bitno za opstanak.“

Rekao sam jednog popodneva u nekom artističkom kafeu u centru Grada.

Pogledala me je očima uplašenog deteta i zapitala: Ko je Lakan?

Žak! Žak Lakan. Odgovorio sam.