Panonska bezgraničja

Negde potkraj leta 1998. čuveni „Kronos kvartet“, sastav koji je promenio istoriju savremene kamerne muzike druge polovine dvadesetog veka, izveo je, premijerno, delo Aleksandre Vrebalov „Pannonian boundless“, sedmominutni gudački esej o bezgraničnosti ravnice. Panonija i bezgranično od tada zvuče zajedno i neprestano traže svoj pojmovni lik.


Najpre dugačak ton, gudalom ustalasani zvučni horizonti. Odsustvo nabora, tle zaravnato i umireno. Odsustvo prepreke i odsustvo prirodnih zaklona, plitka korita reka koje se često izlivaju. Močvare i isparenja. Sunce i prašina.
Moramo razviti neku vrstu mikroteritorijalne ontologije i multidimenzionalnog energetskog prostora koji preobražava predstave i tela. Geografija i kritičko mišljenje se spajaju i grade pojam koji nam otkriva neki svoj specifičan panonski lik. Iako taj lik (ne tip, jer pojmovni likovi se ne mogu svesti na psihosocijalne tipove) u literaturi nije previše razvijan on je jednako vredan kao i mnoštvo mediteranskih psihosocijalnih tipova. Pošto je to pojmovni lik on je suprotnost mitu ali i pozitivističkom racionalizmu koji gomila statističke brojke i obrće prazne podatke o visini dohotka po glavi stanovnika. Pojmovni likovi, kako kaže Delez, imaju zadatak da polažu apsolutne teritorije, deteritorijalizacije i reteritoritalizacije mišljenja. Pojmovni lik čini neko mišljenje opipljivim produktom, on zapravo omogućava nastanak kulturne mape.
Ako danas pažljivo pogledamo medijske produkte komercijalno kulturalnog mapiranja Vojvodine naspram Srbije, dakle ono što se pojavljuje pod znakom propagandne poruke, videćemo da u igri nisu samo puke turističke relikvije.
Ali kakav je to pojmovni lik o kome govorimo? To je vrlo složen lik, pošto je i operacija kojom dolazi na svet veoma složena i sastavljena od mnoštva prepoznavanja, razmena i oblikovanja, od mnoštva susreta i razdvajanja. U nju je uključena izrada diferencijalnih vrednosti pomoću nacrta plana imanencije. Moramo krenuti od plohe, od iščezlog Panonskog mora. Gde je ono? Hoće li se ikada vratiti? Zatim sveti Išter, reka/život na čijim je obalama, možda, baš u ovim krajevima čovek prvi put sreo ribolikofetusolikog Boga. Ali moramo pomno pratiti tragove koje često vetar zemeće u pesku, koji često tonu u mulj, moramo odrediti kosmičko mesto Fruške gore i njenih svetih krugova, ali ne smemo ostati gluvi i slepi za pokrete i znamenja društvenih preobražaja. Zar da zaboravimo «Pančevac» koji 1871. godine objavljuje prvi prevod na srpski «Komunističkog manifesta», zeleni kader ........mladu vojvođanku što je bombe bacala, dadaističke matinee, Ernesta Bošnjaka....
U svakom slučaju potrebno je mnogo rada da bismo u priču uveli tako nešto kao pojmovni lik ravnice na kojem se može graditi čitava filozofija Panonije. Naravno, ne samo filozofija već i umetnost i kompletna umešnost življenja – rečju kultura. Nažalost na tome smo premalo radili.
Pojmovni lik, baš kao i lik u nekoj drami nepopravljivo je konkretan na apstraktan način. On je sve samo ne statična definicija. On je svakako Nomad, biće koje luta ravnicom i ne skrašava se nigde predugu. Ni jedna teritorija nije trajno njegova. Posao mu nije da obeleži granice vlastite teritorije već da je preobrati, preimenuje, preobrazi. On zna da je zemlja mesto gde se živi a ne mesto na kome se donose sudovi i postavljaju ograde. Ovaj njegov specifičan odnos prema teritoriji, zemlji i granicama, čini se, ključan je. To je beskrajna vibracija, čitava muzika u okviru jednog jedinog tona.
Ako je pojmovni lik Panonije Nomad onda je filozofski lik Panonije svakako Heraklit koji vidi sedimentacije i beskrajna kretanja kao suprotnosti koje rađaju otvaranje kao u onom čudnom fragmentu koji govori o «dečijem carstvo», zapravo o igri i slučaju. Dakle, Panonija filozofa ne može biti velika i nužna priča, već mala, slučajna dečija igra. A danas, kao što znamo, deca su mudrija od odraslih. Deca u ravnici!
Ravnica je plošnost, odsustvo prirodnog zaklona, odsustvo znakova. Rizik izgubljenosti u praznini. Nasuprot tome planine beleže geološku istoriju, nabore promena. Ravnice su apstrakcije, izdvojene od istorije, od događaja. Planine koje beleže istoriju i ravnica koja sedimentira, propušta, taloži. Jer greben mora imati otisak sile koja ostavlja beleg. Sedimentiranje je taloženje, polagano opadanje uz po koju deklinaciju. Spuštanje je ujedno i stanje uzdizanja. Ta deklinacija bi mogla biti događaj u vremenu istorijskom. Zapravo, sam događaj u ravnici dobija drugačji smisao, drugačiju unutrašnju strukturu. Iz tog izlazi da je istorija u ravnici neka druga Istorija od one na nekim drugim mestima. Otuda to odstupanje, otuda ta razlika u odnosu na druge delove. Mislim da je ovo tačka u kojoj dolazi do potpunog nerazumevanja onog što duh Panonije jeste. Panoniji se pristupa sa nekom vrstom viška loše istorije. To su one knjižice tipa kratkih (ali slatkih) političkih istorija. Dajdžesti za dnevnu upotrebu u kojima se sugeriše kako su jaki razlozi za postojanje političkih tvorevina, država, regiona na tlu panonskom, sadržani upravo u određenom tipu istorijskih interpretacija.
Ova opsednutost istoriografskim narativima koja je prisutna kako kod zagovornika regionalnih specifičnosti tako i kod njenih osporavatelja, govori o temeljnoj infantilnosti aktera te javne rasprave. To je zapravo potreba da se preko dominantnog narativa, preko bajke o poreklu, dođe do stabilizacije vlastitog identitea.
U Panoniji kultura ima telesnu fundiranost. Materijalnost kulturnih zapisa nije samo pitanje artefakata i predmeta upotrebne kulture, već tela kao takvog. Telesnost tih ljudi koji dolaze, bilo dunavskim čunkama, bilo vozovima bez voznog reda, bilo traktorima bez registrskih tablica, bilo peške u prašini koraka, ta telesnost je neporecivo kulturološka i kulturalno telesna. Pa ovde je i jedan zločin kakvo je bio ubistvo koje izvršava Jaša Tomić zapravo kulturološki čin koji rađa specifičan skoro feministički diskurs. Sa te strane Panonija se može posmatrati i kao materijalizacija Kafkine «Kažnjeničke kolonije» gde svako na telu nosi upisanu svoju sudbinu-kaznu. Svoju kulturu.
O tome bi trebalo da porazmisle vajni pesnici, esejisti i drugi kripto-pisci kad olako konstruišu navodne panonske mentalietete. Ili kad zamajavaju narod mulitkulturalizmom kao tobožnjim višim i pravednijim stadijumom liberalizma.
Kao zastoji na putu protoka energije, agregati tela/kultura, nastaju gradovi. Panonski gradovi! Oni su specifična tvorevina ravničarske kulture, ti gradovi-sela. Oni nisu sela zato što im nedostaju urbanistički ili geometrijski principi - pa oni te principe postavljaju da bi ih odmah potom prevazišli. Pravi uglovi. Pravougaonici i kvadrati, otkud oni u ravnici osim da bi pokazali čistotu forme, potrebu da se život vezuje uz apstrakcije, da se društvo koordinira pomoću matematičkih pretpostavki. Zato Panonija uvek izgleda urbanija, uljudnija ili društveno osveštenija u odnosu na druge, susedne joj, krajeve. Urbanizovati ravnicu je zapravo suprematistički poduhvat, beli kvadrat na beloj površini. Bog koji ćuti. Grad koji je selo. Susret suprotnosti koji proizvodi zaustavljenost, trenutak u kome nastaju utopije.
Panonija je od početka utopijski projekat, jer njeno preobraženje iz tla u teritoriju započinje kroz dnevne snove i aktivna snoviđenja, ne samo Srba nego i svih koji su krenuli u naseljavanje ovih ravničarsko-močvarnih predela. Iza svake zemunice stajao je san o izmicanju od okolnosti svakodnevnog života od kojih se kretalo na ravničarsku marginu. Jer Panonska nizija je bila i geografska margina i državna periferija, sve marginalnosti se sabiraju u njoj. Tako Jevreji beže na marginu velikog katoličkog Cartva, reformati takođe, Srbi izmiču Islamu, Nemci porezima lokalnih sredina itd. Tek kasnije i zahvljujući upravo toj Utopiji Drugosti dolazi Antiutopija Granice, vojne krajine, tanpon zone, sanitarnog kruga. I do dana današnjeg Panonija se kreće između teritorija Utopije i zemlje Antiutopije.
Naš cilj bi trebalo da bude ukidanje onog što je Niče u «S onu stranu dobra i zla» zvao «prisila na veliku politiku», a to je vladavina globalnim prostorom, vladavina koju sprovodi kapital i otuđeni globalni mediji. Tom njihovom «velikom» moramo suprotstaviti ono naše «malo». Integrativna moć velikog je urušena, mi nemamo više nikakve razloge da verujemo u velike priče, dakle, moramo pronaći i izroditi moć malog. Ravničarska priča, ta plošnost naspram klisura i vrhova, nizine nasuprot visina, upravo taj horizont mišljenja i delanja možda nam može otkriti tajnu male politike, mikro-politaka. Svako od nas mora doneti odluku šta je za njega to «malo». Moramo staviti branu svim klasičnim političkim preduzećima, centrima, moćima, klasičnim modelima organizacije, uobičajenim modelima kristalisanja interesa i formiranja kompromisa. Ono što Panonija nudi to je životonosna snaga malih samoorganizovanih zajednica. Sloboda nema ništa sa libertijanskim individualizmom, već sa komunalinim organizacijskim principom. Samo ovde, u ravnici, nema više nikakvih transcedentnih svetova koji zasnivju zajednicu. Tu je neka nova veština sapripadanja (kako ju je krstio, mada ne i objasnio, Sloterdijk).
Nekakva panonska kultura bi svakako morala biti izvedena iz bića ravnice, ona bi, kao što smo već rekli, bila mikro-politika, ekologija živog pokreta, živih malih zajednica koje se neprestano kreću i dopunjavaju, neki delezovski on the roud eksperimentalni film.