Zvučanje ravnice

Zvučanjem dakle, počinje svet i tu je ravnica upitana, kako onda zvuči njen svet, kojeg je registra, kojega tonaliteta, da li je temperovan . Ali to su pitanja koja dolaze naknadno, zapravo, to možda i nisu prava pitanja, nego vešto postavljene zamke

Počećemo od zvuka, organizovanog i nevidljivog pomeranja. Kako vam zvuči ravnica? Kada izađete u čistinu noći i hladan vazduh zareže mrak, da li se čuju neki zvukovi u daljini ili je to samoobmana tišine. Mogućnost da se putuje u mestu ista je kao i mogućnost da se čuje tišina. Bez slušanja ni tišina ne bi bila moguća.
Do sada se celokupna misao bazirala na viđenju, ona pokušava da vidi, da sagledava, da uočava. Ravnica joj je stoga nejasna jer tu zapravo i nema šta da se vidi, samo odsustvo oštrih i naglih ispupčenja, horizont kao odsustvo i rub. Tu dakle, zaista, nema mnogo šta da se vidi. Tu nema eidosa jer i on je nekakva praslika, nekakvo uobličavanje čulu vida ugođeno. Po toj sili automatski moramo da odbacimo ravnicu kao misao. Jer, nema se šta misliti tamo gde je odsustvo i gde su oblici oskudni kao siromahova trpeza.

Ali biće da ozbiljna misao još nije shvatila da se svet ne gleda nego sluša, kao što to jednom Žak Atali reče: „Naša je nauka htela da nadgleda, proračunava, izdvojeno posmatra i kastrira smisao, zaboravljajući da je život glasan i da je jedino smrt nema: buka rada, buka ljudi i buka životinja. Ništa se bitno ne događa tamo gde nema buke.“

Zvučanjem dakle, počinje svet i tu je ravnica upitana, kako onda zvuči njen svet, kojeg je registra, kojega tonaliteta, da li je temperovan . Ali to su pitanja koja dolaze naknadno, zapravo, to možda i nisu prava pitanja, nego vešto postavljene zamke. Odgovoriš i upadneš u zamku samozdovoljstva. Jer, tonalite i određeni sistem ugađanja ili „štimovanja“ govore nam o tme da je nešto zvuku spoljašnje postavljano za gospodara. Neki autoritet sazvučja, usklađenosti, dobrog i ugodnog (zvuka) treba da stvori muziku, a nakon toga, da se sakrije iza te muzike kao da ga je ona upravo rodila. Ali, nije, on njoj uvek predhodi. Zaboravljen je ton, zaboravljeno je puko zvučanje a nauštrb njemu počeli su da se slušaju odnosi.

Tek sa pojavom muzičkog minimalizma moglo se stvoriti tlo za razumevanje zvuka ravnice. Minimalizam je termin koji je ubličen, koji je izrečen i povezan sa izvesnim kompozitorskim praksama, gotovo deceniju nakon prvih primera tih praksi. Upotrebio ga je Mičel Nijman (Michael Nyman) 1968. da označi postupak kojim se služio Kornelius Kardju (Cornelius Cardew) u muzičkom komadu The Great Learning, osam godina pre toga, 1960, Teri Rilej (Terry Riley), stvara gudački kvartet nazvan “In C” koji sadrži nemodulovano tonsko kretanje i kontinuirano zvučanje jednog tona kroz celu kompoziciju, danas se to smatra početkom muzičkog minimalizma. Pored redukcije prisutna je i repeticija. Ideja je da se vrati izvornosti tona, da se ton čuje a njemu spoljašnje zvučanje blokira i onemoguć.

Da li je to uopšte, moguće, jer moramo se složiti da ništa samo od sebe ne može zvučati. Kako kaže Ernst Bloh: Mi ton zgušnjavamo, kvalitativno bojimo i omogućavamo ujedno da zalebdi. Ko smo to mi to je od odlučujućeg značaja za zvučanje tona. Jer ako bez nas nema tog zgušnjavanja i lebdenja to naše, to mi, osnov je svakog zvučanja. Dakle, nužnost koja se očituje u muziciranju, nužnost kojoj ne izmiče ni improvizovana muzika zasnovana je na tonu ali ne autohtono na njemu. Opet ćemo se podsetiti “Duha utopije” Ernsta Bloha: “Da ton ima posledice kojima se mora popustiti, upšte nije zasnovano na njemu samom. Da treba osluškivati kuda će stav hteti da okrene, koliko dugo će imati potrebu da pada i gde je tačka na kojoj se pribira kako bi se uzdigao – sve to uopšte ne bi bilo moguće bez empatične, snažno potvrđene napetosti volje, koja zadržava, povlači za sobom i upravo anticipira posledice kojih zvučno tu još uopšte nema.”

Ali ton trepereći i sam sebe izgrađuje kroz zvučanje alikvota, ako se oslušne zvuk zvona negde u daljini gornjih tonova mogu se čuti daleki akordi. Ton se ponaša, traži srodne duše, takoreći gradi jednu zajednicu koju treba čuti, osetiti.
Razrešenje ovog dvojstva upravo se može naslutiti kroz kompozitorske prakse minimalizma. Susret našeg MI sa MI tona, susretanje i preplitanje kolektiviteta.
Od Ernsta Bloha do Žak Atalija tvrdi se da muzika najavljuje, na izvestan način nediskurzivno proriče ozvučavajući nevidljivo a prisutno, doznačujući ga čulima. Žak Atali će u knjizi “Buka” čak reći: “Ako je političko ustrojstvo dvadesetog veka niklo iz političke misli devetnaestog veka uverićemo se da je ta muzika gotovo u celosti najavljena u muzici osamnaestog veka.” Zašto se sledeći ovaj tok misli ne bi moglo parafrazirati: ako je političko i kulturno ustrojstvo ravnice zasnovan na nomadskoj filozofiji s početka XXI veka, onda je ona najavljena i naslućena u pokretu muzičkog minimalizma XX veka.

Kada govorimo o političkom ili kulturnom ustrojstvu onda ulazimo u konkretizaciju koja snažno vuče na partikularnost, dok s druge strane univerzalnost ravnice deluje mitski, ali taj susret nije paradoksalan već prirodan upravo zahvaljujući našem osveštenju kroz koje smo prošli osluškujući ravnicu. Podešavajući naše MI i uklapajući ga u slušanje.

Slušanje je daleko od svake moći i ne kaže se zalud da treba znati slušati. Ne samo zato što treba obezbediti izvesnu količinu znanja već pre svega zato što u sebi treba nešto utišati da bi se moglo čuti ono kolektivno u tonu.

Dakle, konkretizacija ravnice odvija se u Panonija tom opet fluidnom i mitskom prostoru koji danas zahvata zapadnu Mađarsku, Vojvodinu, deo Rumunije, deo Hrvatske. Zapravo nabrajati ove geografske odrednice ne vredi mnogo jer su one spoljašnje u odnosu na bit Panonije. To što mi nazivamo imenom Panonije ne zaklapa nikakav istorijski pojam, odnosno ne oslanja se ni na kakve povezane narative o prošlosti, nije ona niti politička a još manje državna odrednica, u toj misli ne obitava nikakva volja za zaokruženjem i odeljenjem teritorije što je osnov svake političke i državne logike. Pa št je onda Panonija? Ona je nešto poput palentološke odrednice, naziv za prostranstvo isušenog korita jednog bivšeg mora. U toj slici je sve. Jedno bivše more, iščezlost, nestalni (nestvarni) tragovi prisustva.

Bivše more - identitet koji se gradi takoreći apofatički, negativno. Odsustvo jednog elementa koji znači početak. Njegovo prisustvo kroz imaginarno, kao neka vrsta obrnute transcedencije, ono nikad nije ali stalno jeste u nagoveštaju. More je prisutno na horizontu ravnice kad pogled doživljava slične senzacije kao pri pogledu na pučinu, kad se u liniji horizonta susreću nebo i drugi element. To je svakako odlika svakog ravničarskog pejzaža ali samo Panonija ima sećanje na more, iskustvo iščeznuća.

“Zvuci i vešto rasposređivanje zvukova oblikuju društva mnogo bolje od boja i oblika. Sa bukom je rođen nered i njegova suprotnost: svet. Sa muzikom je rođena vlast i njena suprotnost – subverzija.” (Ž. Atali) Ne zagovara se ovde neka nova muzička mistika koja čitav tonski sistem opisuje kao odsjaj Sunčevog sistema, kao pitagorejski sedmostruki razlomak sunčanog pra-tona ili pak nekakava avgustinovska vera u mistično-etički tonski dvorac. Ono što zapravo kazuje ova skaska o zvuku ravnice je poziv na drugačiji odnos prema čulnoj materiji, na drugačiji odnos prema treperenju i talasanju.

Zamislite noć u ravnici zimi, negde recimo blizu Tamiša, vetrovi sa severa pokreću ogroman broj nevidljivih čestica koje se raspoređuju po nekoj višoj volji. Čuje se nešto! Nešto između, što zvuči kao dah, kao prigušen šapat, možda jecaj, ili radosni usklik. Da li je to božji ili ljudski glas.
Samo je jedan ton dovoljan, samo jedan glas, samo jedna senzacija potrebna - senzacija koja će probraziti materiju.