Ravnica prihvatiteljka

Ravnica tako u prvom koraku našeg nemogućeg opipavanja postaje i nemoguće mesto. Mesto odsustva, gubitka, neko malo mesto, mesto koje nije primarno, koje je nepovlašteno. Zapravo ona je na neki način u početku paradoksalno mesto, mesto koje dolazi pre prostora, pre koordinata koje omogućavaju svaku protežnost

Ravnica, a gde je to ona? Da li je tu ili je tamo, blizu ili daleko, unutra ili napolju. Ravnica nije ni tu ni tamo ni blizu ni daleko nije čak ni sva, nije čak ni ta. Na nju se ne može prstom pokazati, niti bi za tu ostenzivnu definiciju bio dovoljan široki pokret, recimo, paorske ruke neodređeno uperene prema horizontu. Jer ona se ne da obuhvatiti, nema pokreta koji je može obujmiti niti pogleda koji je može videti, niti čula koje je može osetiti, nema blizine i daljine. Ona je upravo uslov svake blizine i daljine – ona je nedostatak. Zapravo ona je izraz jednog gubitka, njegovo prostorno obličje, kroz ravnicu postaje čitljivo odsustvo koje zapravo množi želju.

Ravnica tako u prvom koraku našeg nemogućeg opipavanja postaje i nemoguće mesto. Mesto odsustva, gubitka, neko malo mesto, mesto koje nije primarno, koje je nepovlašteno. Zapravo ona je na neki način u početku paradoksalno mesto, mesto koje dolazi pre prostora, pre koordinata koje omogućavaju svaku protežnost.
Čini se da je predhodna tvrdnja vrhunac besmilica, tako bi nas barem učila kantovska logika, jer da bi se ostavrilo neko iskustvo mora postojati nešto u čemu se to iskustvo oprostoruje i ovremenjuje, moraju postajati a priori prostor i a priori vreme. Kant je u nameri da subjektu podari večni hod, da ga jednom za svagda odbrani od drhtave i pihtijaste, nepredvidive, subjektolikosti, od rokantenovske muljevite mučnine, zaboravio da idući apstrahujućim korakom unazad, povalčeći se pred telom (zasigurno pred nečim što ima moć rađanja, neiscrpnu sposobnost množenja želja) odgovori na pitanje svih pitanja odkud uopšte ta moć koja je subjekt, kako je pala u vreme i prostor. Taj namerni zaborav se prividno ispravlja pretpostavkom noumenalnog sveta o kojem se dakle mora ćutati jer je pred-iskustven. Ostaju nam stvar po sebi i nemušto, obuhvaćeni nemom gestom koja je možda božja.
Upravo odgovarajući umesto Kanta Julija Kristeva ovu ravnicu koja je nemoguće mesto, da bi joj vratila filozofsko dostojanstvo, naziva Hora (pozajmljujući termin od Platona, iz njegovog Timaja

„Nemojmo, dakle, govoriti o prapočetku nego o nestalnosti simboličke funkcije u onome što je u njoj najznačajnije, naime u uskraćivanju majčina tela (odbrana od autoerotizma i tabu incesta). Ovde caruje poriv stvarajući neobično mesto koji ćemo zajedno s Platonom, nazvati Hora prihvatiteljka”

Zapravo govoreći dosledno platonovski Hora jeste posrednik, medijum, preko kojeg čestice blistavog sveta ideja dolaze do utelovljenja. Ona je to nemoguće mesto, gledajući sa ljudske strane, i utoliko je ona i prihvatiteljka prostora i njemu predhodi (ne u doslovnom smislu jer još nema ni vremenske linearnosti), do nje se može doći samo ekstralogički: “jer zapravo ga gledamo kao u nekom snu”. Poriv koji stvara prostor tako što sa mesta, iz ravnice nedostatka, umnožava želju. Bez znaka, pre znaka moralo je biti nešto kao ravnica. Platonovi tumači se slažu : Platonu je Hora poslužila da objasni raznolikost čulnog sveta, naspram idealiteta, ona je „majka“ i „prihvatiteljak“ upravo zato što je konstitutivni momenat senzibilnog sveta. Kristeva je tragala za odgovorom koji je Kant morao prećutati, ali nije poverovala ni apriornom nagonu frojdovskom. Pronašla je Horu, mi je ovde prevodim kao Ravnica.

U Revoluciji pesničkog jezika Kristeva kaže: „naša filozofija jezika, otelovljena od čistih ideja, nije ništa više nego mišljenje arhivara, arheologa i nekrofila ". U suprotnosti sa onim što vidi kao nekrofiliju koja studira mrtvo, ili što je isto, nemo telo, Kristeva razvija novu nauku koju je nazvala „semianaliza“. Semianalizu opisuje kao kombinaciju sosirovske semiologije i frojdovske psihoanalize. Za razliku od tradicionalne lingvistike, semianaliza pronalazi jedan element sasvim različit od čistog jezika to je frojdovsko Drugo. Ovo Drugo je po njenom mišljenju nužno sagledati u nauci o jezku. Samo za razliku od drugih nekrofilnih nauka o jeziku semianaliza mora uvek dovoditi u pitanje, razotkrivati, beležiti i poništavati vlastiti ideološke gestove.

Sa semianlizom Kristeva pokušava da vrati govoreće telo u punom njegovom pogonu nazat u jezik. Ona je to učinila na dva načina: argumentovala je da je logika označavanja već prisutna u materijalnosti tela. U Lakanovoj psiholanalitičkoj teoriji označavanje je rezultat odvajanja koje počinje stadijumom ogledala a završava kastracijom. Lakan objašnjava da je ovo odvajnaje neminovnost procesa pretvaranja poriva u žudnju. Iako Kristeva polazi od Lakanove teorije ona ipak kritikuje njegovo apsolutno insistiranje na stadijumu ogledala. Po njenom mišljenju još pre ovog odvajanja mora postojati nešto iz čega izvire označavanje. To bi bio transcedentalni označitelj.

U Revoluciji pesničkog jezika dokazuje se da je logika materijalnog odvajanja uvek operacionaliozovana telesnim primatom u odnosu na proces označavanja. Na primer analiza je proces odbacivanja i separacije, separacije koja rađa označavanje. U analizi preobilje vodi separaciji: kad je stvari previše moraju se mnoge odbaciti. I mada je to lišavanje ono rađa prijatnost. Ali za razliku od lakanovaca, za Kristevu ulazak u jezik nije samo rezultat oskudice i kastracije. Moglo bi se reći da zadovoljstvo i preterivanje isto kao i oskudica motivišu kretanje u jeziku i praksu označitelja. Kristeva sugeriše da mnogi ljudi mogu postati psihotični i steći osećaj odbačenosti napuštanjem sigurnosti majčinog tela ako je ulazak u jezik bio motivisan isključivo pretnjama i lišavanjem.

Ključni momenat: za subjekt se predmet postavlja pre jezičkog odnosa naspram Dugog u nekakvoj unutrašnjosti, unutar predstrukturnog polja porivnih kretnji. Subjekt i predmet (koji i nije u pravom smislu još objekt ali je Drugo/Drugi, ono jeste zazornosti, osnov zazora) ispostavljaju se jedno za drugo i tako postavljaju jedno drugo istovremeno, predjezičkom gestom analnog i oralnog izbacivanja, kroz grč i gađenje. Postoji za Kristevu predjezički sonorni ali nemušti (bez reči) prostor govorećeg tela neka vrsta prvobitnog telesnog pra-označitelja.

Rađanje je drugi primer gde je odvajanje inherentno telesno. Kristeva piše u Moći užasa: jedno telo je nasilno odvojeno od drugog rođenjem. U majčinom telu bujanje rađa odvajanje, lišavanje. Majčino telo nije samo utelovljenje odvajanja ono je materijalno ali je takođe utočište koje predhodi stadijumu ogledala. Majčino telo reguliše dostupnost dojke između mnogih drugih stvari. Majčino telo se ponaša kao zakon pre Zakona. Majčin zakon preformuliše i određuje očinski Zakon, koji u skladu sa tradicionalnom psihoanalizom upućuje dete u jezik i u društvo.
Drugi način na koji Kristeva vraća govoreće telo u jezik je pomoću tvrđenja da telesna energija ima svoj vlastiti put u jeziku. Jedan od njenih velikih doprinosa teoriji književnosti je distinkcija između dva različita elementa u procesu označavanja: semiotičkog i simboličkog. Kristeva semiotičko upotrebljava kao tehnički termin a ne u njegovom uobičajenom značenju. Semiotički elemeti u označujućem procesu su energetski i izvršavaju se bez jezika. Ove energije mogu se uporediti sa ritmom i tonom. Semiotičko je podzemni element procesa značivosti bez označavanja.

Sa druge strane simbolički element je proces značivosti koja označava. Simboličko se može uporediti sa sintaksom ili gramtikom i sa sposobnošću da zauzmemo stav ili da prosuđujemo da je sintaksa proizvedena. Prag simboličkog je ono što Kristeva naziva „tetička“ faza, koja izrasta iz stadijuma ogledala. Postoji prelom, odbijanje, kad je već telo postalo, izvestan prag, tetički prelom. Tetički prelom je tačka na kojoj subjekt zauzima poziciju i postaje subjekt, identifikuje se, uzima identitet.

Semiotičko daje snagu i izaziva simboličko. Kristeva opisuje relaciju između semiotičkog i simboličkog kao dijalektičke oscilacije. Bez simboličkog mi imamo samo delirijum ili čistu nemu prirodu, dok bi bez semiotičkog jezik bio potpuno prazan ako ne i nemoguć. Jer zašto bi uopšte bilo šta nešto značilo. Mi ne bi imali razlog da govorimo ukoliko ne bismo imali tu semiotičku energiju, taj poriv. Tako da ova oscilacija između odbijanja i stasisa nalazi se već u materijalnom telu proizvodeći govoreći subjekt.

Pisanje same Kristeve bilo je rukovođeno ovom logikom oscilacije između simboličkog identiteta i semiotičkog odbijanja i radovi Revolucija pesičkog jezika i Moć užasa su se fokusirali na ovo materijalno majčinsko odbacivanje koje je preformulisalo proces označivosti i postavilo logiku odbacivanja.
U osnovi naše semiotičke energije je Ravnica prihvatiteljka, nasleđena drevna zemlja, možda baš ona teritorija na kojoj je Platon započeo svoje nikad dovršene građevine.