Sasnovanje ravnice

Martin Hajdeger 1949. godine piše kratak tekst koji se zbunjujuće razlikuje od svega što je do tada napisao. Zove se Der Feldweg, (Poljski put) i na prvi pogled se čini da opisuje seosku stazu nedaleko od njegovog rodnog mesta Meskirha koja vodi od zidina gradskih ka šumi zaobilazeći jedan močvarni predeo. Međutim, već na početku, u drugom pasusu, tumačenje nam u sumnju bacaju sledeće rečenice:
„Na njoj (na stazi) je katkad ležalo ovo ili ono delo velikih mislilaca, koje je mlada smetenost pokušavala da odgonetne. Kada su zagonetke pritiskivale jedna drugu, a nisu nudile nikakav izlaz, pomogao je poljski put. Jer on tiho vodi nogu po zavojitoj stazi kroz širinu oskudne zemlje.“
Reklo bi se da je ovde reč o stazi kojom hoda Hajdegerovo mišljnje od njegovih mladalačkih smetenosti u čitanju velikih mislilaca. Reklo bi se da je na delu ispovedna alegorijska crtica. Ali, odmah posle toga, na scenu stupa Hrast čija tvrdoća i miris počinju da govore:
„Sam hrast je govorio da se samo u takvom rastu zasniva ono što traje i rađa, da rasti znači otvarati se u širinu neba i ujedno se koreniti u tamu zemlje, da sve uspelo uspeva samo kad je čovek podjednako oboje: spreman na zahteve najvišeg neba i sklonjen u zaštitu noseće Zemlje.“
Poljski put i stari hrast očito u nekoj vrsti romantičarskog koda progovaraju zajedno, ali staza je ovde isto što i korak, ljudski odmeren, ljudski nepromenjen od davnina. Koračati po krivudavim, zavojitim uskim stazama izvan grada, netaknutim izgrađenošću i tehničkom svrhom.
Hodanjem se telo smešta u svoje prvobitne okvire, ono preko gipkosti i motorike postaje svesno samo sebe, obnavlja osetilnost i ranjivost. Put je svojevrstan nastavak tela, podvig tela čovekovog onakvog kakvo jeste, ukorenjenog u zemaljske izvore i zagledanog u daljine. Hajdegerov govor i pri-govor Puta zapravo je upućen hodu i hodaču koji se u predvečerje kreće izvan granica gradskih bedema i zapućuje u usamljenu šetnju ravnicom. Ne pominju se tamne tektonske šume, geološke naslage treseta, močvare ili klisurine i stenovite zaravni – samo jedan krivudavi put, kroz ravnicu. Ukorenjivanje traži čistinu: „pri-govor poljskog puta budi jedno čulo koje voli čistinu“ jer „ono Jednostavno čuva zagonetku trajnog i velikog“. Šta će nas drugo izvesti na čistinu osim hoda.
Edmund Huserl, učitelj Hajdegerov u njegovo mladalačko doba, u svom eseju „Svet živuće sadašnjosti i sastav spoljašnjeg sveta koji okružuje organizme“ iz 1931. godine, hodanje opisuje kao iskustvo koje nam omogućava da razumemo u kakvom je odnosu naše telo prema svetu. Telo čini naše iskustvo onoga što je uvek ovde, a kad je telo u pokretu, hodu, ono uspostavlja jedinstvo svih svojih delova kao neprekidno „ovde“ koje se kreće prema raznolikosti „tamo“, i kroz nju.
Ma koliko da je „Pismo o humanizmu“ bilo shvaćeno kao Hajdegerov najsažetiji, takoreći testamentarni, a svakako van Nemačke i najpoznatiji, izraz preokreta u njegovom mišljenju, ono ipak ne označava početak tog preokreta. Između 1930. i 1940. godine Hajdeger je održao niz predavnja kroz koja je postepeno osvajao novu poziciju, otvarao novi put. Možda bi najkoncizniji zapis tog početka mogao da se pročita u eseju „Izvor umetničkog dela“ koji predstavlja, sažimanje rezultata njegovog rada na predavanjima o Ničeu koji se priređeni za štampu pojavljauju znatno kasnije nego što su održani, tek 1961. godine. U nas je možda poznatiji, zbog stanovitog marksističkog zaleđa, esej „Pitanje o tehnici“ koji je prepis predavanja održanog 1953. godine.
Hajdegerovo čitanje i interpretiranje Ničea bilo je svakako najekstenzivnije od svih njegovih predavanja posvećenih znamenitim filozofskim predhodnicima (prvo predavanje održano je 1936. godine, ciklusi su se nizali sve do 1941. godine a još jedan je održan 1944 – 1946.) Ali nije obimnost tog rada ono što privlači pažnju – ono što je bitno to je interpretativni eros koji izlazi iz ovog dijaloga i koji će poroditi jednog sasvim drugog Hajdegera. Taj preokret je složen ali on se slojevito ogleda u ovom malom tekstu koji priča o Putu i Hodu. „Ali pri-govor poljskog puta govori samo dok postoje ljudi, koji, rođeni u njegovom vazduhu, mogu da ga čuju.“ Govor Puta je u vezi sa ljudima ali nije ljudski govor, ljudi treba da ga osluškuju ali ga ne proizvode.
U često citiranom ogledu „Rasprava o poreklu i osnovama nejednakosti“ koji Žan Žak Ruso piše kao neku vrstu razrade svojih ideja o degeneraciji moralnosti kroz civilizaciju, koje su ga i proslavile, on eksplicira hipotezu o prvobitnom stanju. To prvobitno stanje zapravo je stanje usamljenog hodača koji „luta šumama, gde nema fabrika, nema govora, nema prebivališta, nema rata, nema društvenih veza...“ Ovo stanje Ruso opisuje kao „srećno neznanje u kojem smo se nalazili večnom mudrošću“. Smeonim misaonim potezom, u dobu što su ga nazivali prosvećenošću, Ruso povezuje sreću sa ne-znanjem a ova dva sa večnom mudrošću. Formalizacijom tog izraza dobili bismo znanje kao društveni konstrukt, kao izraz nadmenosti i ljudske gordosti a njegova negacija srećno ne-znanje bi zapravo bilo pravo znanje (Wiseen). Tu negaciju može postići samo usamljeni šetač i Ruso na kraju svog misaonog puta uplovljava u eksperiment koji ne stiže da završi a koji naziva „Sanjarije usmljenog šetača“. Za koga Ruso piše ove eseje? Žan Starobinski je u pravu kad tvrdi da je Ruso ovde dosegao stav radikalne usamljenosti koji nema premca u dotadašnjoj tradiciji čak ni među mističarima. Jezik se kreće unutrašnjom kružnicom od svesti ka samosvesti u poptpuno ne-ljudskoj, dakle, čudovišnoj, uronjenosti u nešto van-društveno. Dakle, u neko stanje koje može biti praslika porekla. Naglasak na terminu sanjarenje to samo podvlači, ali istovremeno i čini začudnim da neko o tome može uopšte nešto pisati. Po mom mišljenju reč je o tome da se ovde dotiču dva značenje praslovenskih reči snovati i snevati. Snovati je izvorno značilo navijanje pređe za tkanje, snevanje je pak tkanje nesvesnog onog drugog ne-ljudskog. Metaforičko pomeranje ovog tkačkog zanatskog termina dovelo je do značenja glagola snujem kao nameravam, hoću, stremim. Postoji li jezik snovanog? Zvuk reči koje se odmotavaju iz htenja svesnih i nesvesnih a izgovaraju se na javi. To samo može biti jezik Puta, govor Hoda.
„U vazduhu poljskog puta koji se menja promenom godišnjeg doba uspeva znajuća vedrina, čije lice često izgleda setno. Ovo vedro znanje (heitere Wissen) je blago spokojstvo (das Kuinzige). Niko ga ne stiče ko ga nema. Oni koji ga imaju, imaju ga od poljskog puta.“
Da bi nekoliko redova kasnije Hajdeger dodao: „Znajuća vedrina je kapija večnosti“.
Vedrina koja je obgrljena znanjem i blagim spokojstvom ali sa jednom specifičnom nijansom: jer das Kuinzige , kako je u jednoj fusnoti sam Hajdeger objasnio, proishodi iz južnošvapskog dijalekta i ima vrlo zanimljivu etimologiju na čijem početku je značenje: beskorisno, obešenjački, nestašno da bi na kraju te evolucije stajalo značenje, nasmešena melanholija, radosno spokojstvo.
Ako je znanje nešto što ne stiče onaj ko ga nema a ima ga samo onaj koji hoda „po zavojitoj stazi kroz širinu oskudne zemlje“ naše ravnice, obuhvaćene i samo korakom izmerene, onda je vedro znanje, znajuća vedrina, samo sa-snovanje ravnice. Snovanje koje je obuhvaćeno, obgrljeno hodom kroz široki pejzaž ravnice.
„Od močvare vraća se put natrag ovamo do kapija vrta. Preko poslednjeg brega dalje vodi njegova uska traka kroz blagu udolinu do gradskog zida. Blago ona svetlii u sjaju zvezda. Iza zamka diže se toranj crkve Sv. Martina.“
Hodajući ravnicom, korakom svih koraka, bez gramzivosti, odričući se. Odricanje ne uzima ništa, ono nam daje - Put i Hod.