„Sećanje je zarobljeno u slikama, u zapamćenim zvukovima i rečenicama. Lažu oni koji govore o dubini pamćenja. U dubini je samo zaborav.“
Judita Šalgo
Svest o prostoru se budi i otvara. Ona se rađa kada uočimo jedan podatak, jedno pra-prisustvo. Podatak koji je konkretan odraz, on sam jeste prostor. Za Jožefa Nađa prostor je uvek prostranstvo Panonije. Horizont zemlje i neba nad ravnicom. Odatle polaze sve imaginacije, od beline i ništavila... od ravnice
Šta je za vas ravnica, pitao sam nesiguran, uplašen zvukom konačnosti koji svako pitanje nosi. A i zašto uopšte pitati? Ćuti, traži reč, možda prebira po sećanju. Da, po sećanju, jer sve bi to moglo biti sećanje - i život i smrt. Platon je to slutio.
Onda polako kaže: Za mene ravnica je prirodni element, kao što je za ribu voda. Gleda u pravcu reke....Tise ili Dunava, Ištera.... ili neke bezimene, nama nepoznate, nevidljive, večne vode što uzaludno spira zemlju ravnice. Da nema reka koje nas čekaju možda bismo otišli, napustili ravnicu. O Jožefu Nađu ništa nisam znao do 1988. godine, do čuda koje se zvalo „Sedam nosorogovih koža“. Sećanje luta slikama čudesne predstave kada su tela, konkretni, pojedinačni spletovi mišića i nerava, pred mojim očima počela da se pretapaju u stvari, predmete, da se opet vraćaju u telesnost ljudskog da se gube i nestaju. To je bio Teatar Jel. To je bio Znak.
Scena je ploha i na njoj je sve moguće. Naši pokreti odrediće prostor. Najpre pokreti a tek kasnije svest o prostoru. Svest o prostoru se budi i otvara. Ona se rađa kada uočimo jedan podatak, jedno pra-prisustvo. Podatak koji je konkretan odraz, on sam jeste prostor. Za Jožefa Nađa prostor je uvek prostranstvo Panonije. Horizont zemlje i neba nad ravnicom. Odatle polaze sve imaginacije, od beline i ništavila... od ravnice.
A onda navire sećanje vodi u sasvim drugu stranu: ....ona se pljošti u sebe nacerena... zagrebao je stih belinu stranice uzaludno spirajući njen papirnati odsjaj, - belu plohu jednog od listova „Letopisa Matice srpske“, avgustovskog njegovog dvobroj izdanja, pojavljujući se tada, 1957. godine, u pesmi „Panonija“, Aleksandra Tišme.
Ona se.. pljošti...... Kao telo. Kao telo u sebe nacereno. Kao žena koja ne želi da se dopada. Panonija pesnika Tišme je telo, žensko telo. Stalnorađajuće telo. Telo, hemijski agregat tako struktuirano:
da sačuvaju čak i odpatke sagorevanja
jer se i oni
moraju da vrate gramzivom debljanju
okružujuće surosive
lepinje zemlje.
Doživljaj ravnice kao gramzivog debljanja. Bezmerna teritorija koja izaziva teskobu i poziva na meditaciju. Naizgled pasivna, ali i pohlepna. Telo koje čeka da bude oplođeno. Projektovanje tela u ravnicu i telo postaje sama ravnica, telo počinje da živi i misli, da stvara.
Tek tu na zaravni možemo postati svesni dijalektike tvrdog i mekog. Tvrdo i meko su kako kaže Bašlar prva određenja otpora materije, prvo dinamično posojanje opirućeg sveta. U poretku materije afirmacija je tvrdo, negacija je meko. Prihvatanje i isključenje. Kroz tvrdo i meko mi se učimo mnogostrukosti nastajanja. U ravnici ta dijalektika je razvučena i mađioničarski varljiva. Ono što je danas tvrdo sutra, posle kiše, postaće meko. Ono što je danas meko, za koji dan postaće, tvrdo. Prevrednovavanje blata.
Psihoanalitčari tvrde da svaka fabula nešto skriva, da je maska i obmana namenjena da skrije neseću bića. Potpuno suprotno od toga ravnica je, baš kao i plesni teatar Jožefa Nađa, nešto što poništava svako fabuliranje. Ona događaje stvara emitovanjem čistih energija koje poništavaju nesreću bića.
Sanjana i priželjkivana neposrednost.
Možda je moguće zamisliti neko vreme u kome je biće bilo direktno dostupno Umu kroz neku vrstu čisto noetske receptivnosti. Biće ili bića bilo je moguće neposredno umski sagledati u „trenutku“ (ovo je metaforičan izraz jer trenutak predpostavlja linearno vreme koje je porizvod pojma). Ta čista bića nisu struktuirana između njih i misli nema pojmova. Ta direktnost i neposrednost su odlike sveta bez pojmova, sveta pre njegovog pada u medij, u posredovanje. Konstruisanje pojmova posledica je dianoai (dijaloga), razvrstavanja, razabiranja, delanja, sabiranja, diskurzivnog prisvajanja direktne intuicije. Čovekovog pada u medij.
Kako se dogodio ovaj pad u medij? Čini se da ovo ima neke veze sa zajednicom ljudi koji su uspostavili neku komunikaciju, čini se da ima neke veze sa mestima na kojima se ta komunikacija događa i sa načinom na koji se ona događa.
Misliti telo ravnice značilo bi uverljivo skicirati tezu da su duh i materijalno zapravo manifestovanje jedne iste intimnosti bića. I da zapravo treba pažnju posvetiti toj intimnosti. Ako uspemo da pravilno dokučimo tu intimnost shvatićemo da su telo/mišljneje/jezik povezani i uklopljeni tako da predstavljaju jedan dovršeni bezglasni gest znanja. I da nije sasvim moguće utvrditi gde počinje telo a prestaje mišljenje i obrnuto. Mistici govore o potpunom probražaju koji uključuje sve pa i telo.
Sledeći Spinozu, Ničea, Marxa i Deleza mogli bismo postaviti anti fenomenološki model zbilje kao tela/mišljnja. Telo je transcedentalno energetsko polje neutralno s obzirom na podele unutrašnje spoljašnje, svest /materija ali i sa obzirom na podelu res cogitas i res exstenso. Telesnost prožima sve nivoe zbilje pa tako i mišljenje nije ništa drugo nego telesni pokret. Sve što dovodi do konačnog zapadnjačkog dualizma, idealizma, mehaničkog materijalizma, fenomenologije .... To je pogrešno shvaćeni Platon. Metafora o Pećini, Trećem čoveku i .... tako zapadni univerzitetski mali đokica, kad sedne naspram ogledala koje mu prodržava volja za moć, zamišlja misao. Navodno nešto isijava a ovde je neka forma pa se to spoji. A kako se spoji? To je kao kad kreneš da odgovaraš na pitanje a u stvari postvaljaš nova pitanja. Mišljenje obuzeto moći, zavedeno ogledalima. Udarac u pleksus te moći mora biti početak svakog novog mišljenja.
Moramo pokrenuti drugačije energije mišljenja pa makar krenuli od metafora (u stvari ne znamo kako bi drugačije krenuli). Metafora površine kao i metafora nadgradnje i baze. Telo i koža. Jedna metafizička površina , koža mišljenja, površina fantazije, površina događaja. Puno telo povesti sa svojim ožiljcima.
Subjekt i Objekt su samo približna slika onoga što se u mišljenju događa. Mišljenje nije protezanje neke kretnje između subjekta koji je fiksirao objekt niti kruženje jednog oko drugog. Kako kaže Delez i Gatari: “ono se zbiva u odnosu između teritorije i zemlje”. Treba znati da nije moguće započeti misliti lebdeći, neophodno je imati tlo nalik zemlji, neku čvrstu platformu koja niti se kreće niti miruje. Neko bi rekao da upravo to tlo, to uporište, čini izvor i počelo filozofirsanja.
Ali neophodno je insistirati na razlici između tla, zemlje i teritorije. Terotorija je ograđeno tlo. Ono je prošlo kroz primarni proces Zakonodavstva. Prvi Zakon mogao je nastati nekom kretnjom označavanja. Označavanje kao pokazivačka definicija nije ništa drugo do ograđivanje ili fizičko opisivanje, oko nečega, jedne granice. Razgraničavanje. Zato je teritorija nešto što se brani i napada. I zato se lako dogodi zamena pa se umesto o tlu misli o teritoriji kao uslovu mislećih bića.
Tlo je ono što nam je potrebno, ono za čim vredi tragati.
A gde se ono nalzi? Da bismo ga našli, da bismo bili sigurni da ćemo ga prepoznati kad naiđemo na njega, moramo zanti kakvo je to tlo. Da li je ostrvo, recmo, vulkansko? Ili je kopno bez mora? Ili čak arhipelag? Da li je brdovito ili plodno ravničarsko.
Ovde objavljujemo manifest ravnice kao poziv na tragnje, kao objavu jednog novog kolumbovskog projekta bez Kolumba a naročito bez španske krune. Dok hodamo Fruškom gorom pogled nam često iznenade vidici sa kojih gledamo ravnicu. I uvek se pitamo da li je to ta ravnica kojoj posvećujemo manifeste? Da li ona može postati ta sanjana ravnica?
Нема коментара:
Постави коментар