Čežnja ili institucija?

Postoje, u principu, samo dva načina kako se kroz život prolazi osmišljavajući i gradeći vlastitost, ili staromodno rečeno, gradeći (samo)svest – danas bi se reklo identitet i tako, u istoj rečenici, poreklo da se uopšte nešto gradi jer identite je jednakost. Jednako nikad nije nešto što se gradi već samo ono što se ogleda, dakle, identitet je neizgradivost po sebi on je univerzalna zamena za gradnju i zato toliko drag svakom ko želi da zadrži stvari onakve kakve jesu. Jedan od ta dva načina je istrajavanje na pitanjima (problemima), privrženosti znaku pitanja, ljubav i čežnja koja vas obuzme kad se nađete, kad sebe dovedete u pitanje i tako, iz tog položaja postavljate pitanja; a drugi je privrženost principu, načelu, prvom razlogu, privrženost redu koji navodno mora da vlada kad razum izađe na sunčanje. Ovaj drugi način danas stražari na vratima institucionalnog života onog intelektualca koji se svako veče uspavljuje upravo izvesnostima koje nudi njegova upitanost. Ako već nema Istine i Pravde barem postoje amfiteatri, međunarodne konferencije, stručni radovi, indeksi citiranosti, nadasve važni bodovi i akademska zvanja i lažna pitanja sa još lažnijim odgovorima.
Privrženost pitanjima, kao uostalom i vernost prijateljima, danas u kulturi ne igra nikakvu važnu ulogu, to je neka vrsta neveštog i nespretnog batrganja, hodanje beskrajnim ulicama nepoznatog grada umesto uzimanja taksija. Sasvim pogrešan gest.
U kulturi zapadnog čoveka - od koje je zapravo ostala samo globalna moć - presudnu ulogu igra privrženost institucijama, dakle, volja za izvesnim, i od prve pojmljivim svrhama. Ako biste danas nekog slučajnog prolaznika zamolili da vam objasni šta je za njega najvažnije u kulturološkom smislu i kojem bi od mnogih kulturnih produkta dao prednost nad drugim, on bi vam sasvim izvesno, ukazao na neko “sakralno” mesto njegove vlastite kulturalne inicijacije: školu, pozorište, fakultet, biblioteku, galeriju muzej….. Nije, zapravo, važno na šta bi ukazao nego čime bi to branio: čežnjom ili institucijom.
Uvođenjem u kulturu privrženosti znaku pitanja, čežnje ka upitanosti, kultura bi se mogla radikalizovati, njene granice mogle bi se proširiti do neslućenih razmera, ona bi mogla postati onaj prestupni element koji nosi preokret.
Jedino je pitanje da li je kultura dorasla zadatku uključivanja čežnje u njeno vlastito proizvodno kretanje. Da li bi izdržala postavljanje strasnih pitanja.