Prva dekada

Nalazimo se na kraju prve dekade XXI veka. Vreme je ali koje? Vreme je
ali čije?
Vreme mita ili vreme kulture. Vreme mita seže do rubova kolektivnih sećanja destinama vekova unazad. Otprilike 2500 godina traje ono što bi se moglo nazvati vremenom kulture, rađa ga filozofski, pre svega antički, rez posle kog se mitu više ne veruje na reč. Skepsa rađa kulturu. Reči mita bivaju postavljene u druge jezičke kontekste da bi bile ispitane, da bi se oslobodile i na kraju da bi se zapisale. To je početak. A gde je kraj? Kultura je umrla negde sredinom dvadesetog veka a iz njenog samrtnog ropca rodila sekulturna industrija. To je prvi uočio Teodor Adorno i treba pročitati samo jedan njegov članak kao što je recimo „O fetišističkom karakteru muzike i regresiji slušanja“ iz 1938. godine da bi se videlo koliko je bio u pravu.
Kako je umrla kultura? Stradala je tragično strmoglavivši se sa visine i razbivši se u pramparčadi. Njen pad prouzrokovali su klimavi stubovi na kojima je stojala, dotrajala potporna konstrukcija. Jedan od stubova, filozofija, pukao je pod teretom sumnje. Drugi stub, nauka, previše je izrastao i postao nepodesan za održavanje ravnoteže. Treći stub, religija, postao je nevidljiv. Četvrti, umetnost, napregao se da zadrži ravnotežu, da odmeni sve druge stubove, i nije izdržao. Dakle, kultura se razbila o pločnike modernih gradova. Upravo u tim gradovima, tu odmah iza ugla, počela je sa radom kulturna industrija, dakle počela je proizvodnja umetnosti kao robe.
Najpre se mislilo da je kulturna industrija samo sluškinja one velike teške industrije ali kako je vreme odmicalo postalo je jasno da zapravo kulturna industrija, budući da je kreativna, oblikuje sve industrije, ona je zapravo prva industrija. Pomak od kulturne industrije koja, kako to Adorno naglašava, vrši regresiju i rastače individualnost do kreatvnih industrija desiće se na kraju XX veka zahvaljujući pre svega promenama u shvatanju pojmova kao što su građanin i potrošač i omasovljenju novih digitalnih tehnologija.
Završava se prva dekada XXI veka. Gde smo to mi? Imaginarno i komunikacije se prepliću, prizori društvenosti hipertrofiraju u grandiozne spektakle, ekonomije su ekonomije brendova, rad postaje nepouzdana kategorija, utopije su pojedene tehnologijom....
„Kapitalizam nestaje, ali ga socijalizam ne zamenjuje. Ono što se sada pomalja je nova vrsta planiranog, centralizovanog društva koje neće biti kapitalističko ni u bilo kom prihvatljivom smislu reči demokratsko. Novo menadžersko društvo se neće sastojati od krpljenja malih, nezavisnih država, već od velikih superdržava, grupisanih oko glavnih industrijskih centara u Evropi, Aziji i Americi. Po unutrašnjem sastavu svako društvo će biti hijerarhijsko, sa aristokratijom talenata na vrhu i velikim brojem robova na dnu.“
Ovako je još 1946. godine budućnost zamišljao Džordž Orvel.
Da li je preterao?