Mišljenje nije ni protegnuta nit između subjekta i objekta, niti kruženje jednog oko drugog. Ono se pre zbiva u odnosu između teritorije i zemlje. Kant je manje no što se veruje zatočenik subjekta i objekta, zato što njegova ideja kopernikanskog obrta direktno povezuje mišljenje sa zemljom; Huserl zahteva jedno tle za mišljenje, tle koje bi bilo nalik zemlji utoliko što niti se kreće niti miruje, poput prvobitne intuicije.

Žil Delez i Feliks Gatari: "Šta je filozofija?"

четвртак, 15. март 2012.

Maštarije

U knjizi „Stvarna prisutnost“, Džordž Stajner iznosi zanimljivu zamisao o društvu u kome ne bi postojali kritičari, mediji, profesionalni tumači i fabrikanti mišljenja, rečju, posrednici. Postojali bi samo kreatori i oni koji neposredno doživljavaju njihove kreacije. Publika i umetnici. Tada, u toj „republici umetnika i publike“, jedno izvođenje Malerove simfonije ujedno bi bilo i njeno tumačenje i kritika i razrada. Jedno slušanje takve simfonije takođe bi predstavljalo neko drugo tumačenje, drugačiju kritiku. I što je najuzbudljivije, svako novo izvođenje/slušanje predstavljalo bi novo delo. Sloboda bi tada bila dosegnuta kroz čin odgovornog izvođenja/slušanja a ne kroz odsustvo prinude.
„Približavanje Al-Mu tasimu“ bila je prva od čuvenih Borhesovih obmanjivačkih priča: napisana kao kritički prikaz knjige sa punim naslovom, imenom pisca i izdavača (koji je naravno stvaran), kao i uredno navedenim imenima pisaca predgovora i pogovora. Pretvarajući se da je priča već objavljena, Borhes umesto da je izvede u uobičajenom pripovedačkom postupku, nudi nam njen tobožnji kritički prikaz. I opet nam je ispriča. Obmana je uspela i neki su čitaoci Borhesove priče (objavljena je 1936. godine u zbirci „Istorija večnosti“) požurili da naruče kod izdavača pomenutu knjigu.
Borhes, kao i Stajner, govori o tome da iza kritike ne stoji ništa više do varljiva učenost, koja autoritet crpi iz toga što sebe samu imenuje kao kritiku. Podvaliti joj maštariju i igru znači svući je sa trona i reći joj da je svaka priča/umetničko delo istovremneo i kreacija i interpretacija/kritika. Reći da je svako čitanje/doživljavanje ponovo stvaranje.
Zašto to govorimo danas kada je opšte prihvaćena teza da je savremenu kulturu nemoguće sazdati bez pomoći kritičara i interpretacija?
Zato što mislimo da nas je ta teza i dovela do kulture kao unapred promašenog poduhvata, sazdanog na jalovim i varljivim autoritetima.
Šta nam onda preostaje? Preostaje nam da izmislimo ono što nemamo. Ako je potrebno i izdavačke kuće, pisca ovog teksta, umetnike, događaje.....

Нема коментара:

Постави коментар