Otac

Pismo ocu napisao je Franc Kafka u novembru 1919. godine u češkom seocetu Šelesen kod Libeka i nikad ga nije poslao onome kome ga je pisao. Maks Brod, kao i uvek pogrešno, određuje taj tekst kao važan pokušaj Francove autobiografije i na taj način otvara vrata navali otužnih i vulgarnih tumačenja Kafkinog dela.
„Pismo ocu, na koje se oslanjaju žalosna psihoanalitička tumačenja, zapravo je portret, fotografija koja je skliznula u jednu sasvim drugačiju mašinu“,
napisaće Delez i Gatari.
Pitanje je u koju Mašinu?
„Stvari se u stvarnosti ne mogu tako slagati jedna za drugom kao dokazi u mom pismu, život je nešto više od igre strpljenja; ali sa korekturom koja može proizići iz ovog mog prigovora, korekturom za čiju realizaciju niti imam snage niti volje, postiglo bi se, po mom mišljenju, ipak nešto što bi se toliko približilo istini da nas obojicu može umiriti i olakšati nam život i smrt.“
Poslednja rečenica Kafkinog pisma jasno ukazuje da je čitava konstrukcija bila jedno preterivanje, uvećanje Edipovog kompleksa do besmisla. Da pismo zapravo ne može biti poslano, jer on nema volje da izvrši korekturu.
Da je poslano ono bi značilo jedan ozbiljan kompleks – objavu rata i pobedu straha. A zapravo: „Pobuna protiv oca je komedija, a ne tragedija“, kako Kafka reče nekoliko godina kasnije u razgovoru sa mladim Janohom.
Pitanje je: kakva komedija?
Ozbiljnosti zapravo nema, ona je hologram straha. Jer prva rečenica pisma kaže:“ ...ti si me jednom nedavno upitao zašto ja tvrdim da osećam strah pred tobom.“ Ne jednostavnim pitanjem: zašto se ja bojim Oca. Posredovanje ovde nije slučajno. Ja nisam u poziciji da pitam – drugi pitaju umesto mene. Pa zašto uopšte Kafka tih zimskih dana piše pismo koje neće poslati, koje je očigledno preterivanje, komedija, kako sam kasnije kaže? Njegov cilj je da nešto postigne tim predimenzioniranjem fotografije (ili foto-robota) oca. „Ta predimenzionirana fotografija oca biće projektovana na geografsku, istorijsku i političku kartu sveta i pokriće ogromno područje“. Tek ovom projekcijom Kafka će moći da utemelji svoj rad, da ga zasnuje i postavi kao neku vrstu kontra-kulturalnog projekta a da izbegne svaku patetiku kolektivnih projekata. Da postane pisac margine, manjine, beline.
Ime Oca ispisano preko svih istorijskih, političkih, etničko religioznih imena, preko Praga, Grada/Zamka, Društva, preko Kulture kao Večnog vraćanja Istom. Preterivanje koje će nam omogućiti da preživimo komedijašeći nad Institucijama čiji je Otac večni izvor i zamena.
Jedna programska komedija kao izvor fikcije i pobune, jer,... „stvari se u stvarnosti ne mogu tako slagati jedna za drugom kao dokazi u mom pismu, život je nešto više od igre strpljenja.“