„Pravi život je odsutan – reci mi, prijatelju, kako da živim.“ Da li je moguće živeti neautentično i setiti se, osvestiti se, da negde postoji pravi život. Na prvi pogled život i ne bi mogao biti nešto drugo nego pravi, jer ako nije pravi onda nije ni život. Tako je barem bilo dok nije postojalo ništa osim pukog života, ali mi znamo da već dugo, dugo, postoji i nešto drugo što zahteva pravo da kaže šta je to ono pravo: to je kultura.
Dakle, ta teška ljudska reč kultura, u čijem korenu raste nasilje, jer oblikovanja nema bez nasilnih promena kultivisati se ne može a da se nešto ili neko ne povredi (promeni) - u zanosu gradnje poruši se mnogo toga.
I šta je to, pravo, zapravo? I ko stoji iza tog pravog, nepatvorenog, autentičnog. Bog ili čovek. Priroda ili kultura. Neki od nas bi svakako rekli da samo istinit život može biti pravi, a da opet, istina u životu ne može biti ništa drugo već jedan iskreni otvoreni, neskriveni i neskrivani gest prema drugom,bližnjem. U nekoj vrsti formule moglo bi se reći: ako je autentično istinito onda je ono neskriveno, onda je ono bez velova, dakle, čista neposrednost.
Na svetu nema neskrivenijeg od onog što je nekultivisano. Nepatvoreno je tek rođeno dete, ali je i nekulturno. Ono tek treba da postane, tek treba da bude obrazovano, da zadobije lik, oblik, da se, i da ga kultivišu. Kultura kao da je protiv iskrenosti, a za skrivenost, kao da je protiv istine, a za plemenitu laž mimikrije. Zapravo ona je uvek neko „Kao da“... Jer ništa ne bi ni nastalo da se nije pretvaralo u nešto drugo. Da je ostalo iskreno ne bi se ni menjalo, uvek bi bilo jedno te isto, ono što je bilo na početku.
Nepatvorenost je moguće konstruisati. To nam upravo kaže Zapadna civilizacija: tamo gde prestaje divljak rađa se autentični čovek kao konstrukt nepatvorenosti. Neposredno posredovani produkt igara identifikovanja i oblikovanja. Otud možemo pogledati blagonaklonim pogledom na tzv. „rialiti šou žanr“ kao na dosledni i završni korak kultivisanja zapadne duše.
Duše koja se rađa u uverenju da je dušu moguće odglumiti, da je istina moguća samo kao nekakvo pokazivanje. Da je to realno, zapravo samo šou, samo realno predstave. Društvo, njegova kultura, od nas zahteva da se predstavljamo kao iskreni. Dakle, najbolje bi bilo ponašati se iskreno, onda ćemo stvarno postati ono što naša zajednica od nas očekuje: onda
ćemo iskreno glumiti iskrenost.
„Pravi život je odsutan – reci mi, prijatelju, kako da živim“. Reci mi, prijatelju,
ko si zapravo ti.
Нема коментара:
Постави коментар