Mišljenje nije ni protegnuta nit između subjekta i objekta, niti kruženje jednog oko drugog. Ono se pre zbiva u odnosu između teritorije i zemlje. Kant je manje no što se veruje zatočenik subjekta i objekta, zato što njegova ideja kopernikanskog obrta direktno povezuje mišljenje sa zemljom; Huserl zahteva jedno tle za mišljenje, tle koje bi bilo nalik zemlji utoliko što niti se kreće niti miruje, poput prvobitne intuicije.

Žil Delez i Feliks Gatari: "Šta je filozofija?"

четвртак, 15. март 2012.

Gradovi, želje

Pula, 28.10.2011. (veče)

Tog jutra probudio sam se teško, umoran od jučerašnjeg putovanja i sinoćnje večeri. U sobi sam bio sam. U sobi nekog hotela, na obali nekog mora, verovatno Jadranskog. Niko me nije zvao, bilo je još rano za odlazak na doručak pa sam počeo da čitam knjigu Bila Barouza, „Gradovi, crvene noći“:
„Jednog dana sam ležao go na krevetu. Osećao sam na sebi topao prolećni povetarac i posmatrao senke lišća kako igraju na zidu. Prolazio sam kroz seksualni san kao da recitujem abecedu. Onda sam iznenada ugledao srebrne mrlje pred očima i osetio slabost u grudima – kao da umirem. I onda sam ušao u sebe i u snu svršio!“
Ustao sam, ipak, iz kreveta. Istuširao se. Oprao zube, spremio šta ću da obučem i nastavio da čitam, jer još uvek je bilo rano za doručak:
„Kontrolom seksualne energije dobio sam ključ kontrole tela. Svaka nesigurnost ili nespretnost je posledica nekontrolisane seksualne energije koja nas čini podložnim svakoj vrsti psihičkog i fizičkog napada. I govor sam stavio pod kontrolu. Koristim ga samo kad to želim. Više ne brbljam sebi u uvo bez prestanka, ne ponavljam pesmice i nabrajalice u glavi.“
Sišao sam u salu za doručak. Uobičajena ponuda u uobičajenim satima. Na tanjir sam stavio dosta hrane i seo za jedan od stolova u sali koja je bila gotovo prazna. Nedugo posle toga pojavila se i Ivana, primetila me je i uputila se za moj sto.
- Ja obično ne doručkujem, rekao sam.
- Znala sam da ćeš to reći, odgovorila je i nasmešila se.
Nastavili smo doručak uz lagan razgovor. Vratio sam se u sobu, do odlaska u grad bilo je još vremena, ponovo sam čitao knjigu:
„Na isti način sam pokušao da projektujem sebe u trenutke u kojima mi se činilo da je um oslobođen reči. Pokušavao sam to dok sam šetao šumom ili veslao jezerom. I ponovo sam morao da čekam. Jednog dana, dok sam plovio jezerom i spremao se da bacim mreže, ugledao sam srebrene mrlje i oseti vrtoglavicu. Imao sam osećaj da sam usisan u beskrajan przan prostor u kojem reči ne postoje“
Pošto nas je autobus ostavio na parkiralištu nedaleko od galerije u kojoj je trebalo da govorimo uputili smo se peške ka odredištu. Galerija je bila gotovo prazna, sve je bilo spremno za početak programa. Oklevao sam da uđem a onda sam ugledao nešto što me je nagnalo da poželim da uđem. Ušao sam. Ko zna zašto u tom trenutku setio sam se rečenice iz „Nevidljivih gradova“ Italo Kalvina: „Želje su već sećanja“.
Zapitao sam se ko sam i u kom sam to gradu? O čemu zapravo treba da govorim? Kad nešto ne znaš nikad nisi siguran da li si to zaboravio ili to tek treba da otkriješ. Nikad ne znaš da li je znanje isto što i sećanje.
„...želje se sve odjednom probude i opkole te. Grad ti se učini kao jedna celina u kojoj nijedna želja ne sme da se izgubi i koje si ti deo, i pošto ima sve što ti nemaš, tebi ništa drugo ne preostaje nego da čuvaš tu želju i da se time zadovoljiš.“
Znao sam tada da ne mogu umaći onome što je tog jutra uzelo oblik Grada, uzelo oblik Slika, Osmeha. Znao sam tada da to „nešto“ ne mogu izreći, da se ne mogu setiti kako bi to „nešto“ zvučalo....
Ali znao sam i da to „nešto“, da taj Grad koji je postao sećanje čim je postao želja, neću nikad zaboraviti.

Нема коментара:

Постави коментар